Veoma često se na pomen reči umetnost javlja asocijacija na kič jer se on uvek nalazi u njenoj u blizini. Kič je tu da je ospori, unizi, obesmisli, zakloni, zloupotrebi, da je zameni ili da je imitira. U tu svrhu on koristi proverena sredstva iz melodramatskog arsenala – sentimentalnost, ganutljivost i bolećivost, na jednoj, i razigranost, zabavu i razbibrigu, na drugoj strani. Gledano sa stanovišta umetnosti, kiču nedostaje vlastita originalnost forme. Međutim, između umetnosti i kiča vladaju odnosi koji su samo naizgled jednostavni.
U pravu je Teodor Adorno kad kaže da kič nije puki otpadni produkt umetnosti nego iz njega vreba stalno ponavljana prilika da iskoči iz nje. Zato je veoma teško povući oštru granicu između umetnosti i kiča, između estetskog držanja i banalnosti. Teškoća se povećava time što se na razini kiča očituje skala gradacije, tako da se nasuprot jednom lakom i srceparajućem, takoreći bezazlenom kiču (suveniri, bižuterija, „sladunjave” božićne razglednice, bagatelne gipsane figurine i slično) nalazi onaj koji je za pojedince i društvene grupe čak i egzistencionalno sudbonosan, i uz koji dobro pristaju oznake totalitaran, brutalan, represivan (fašizam, nacizam, diktatura).
Sve to skupa uvijeno je u sjajni celofan laži, prevare i prinude. Zbog toga što kič zahvata sve oblike ljudske kulture (mit, politika, obrazovanje, religija, moral, turizam, moda, mediji, zabava, sport) suvislo je govoriti o kič-egzistenciji.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
