“Kaos” je Netflixovo ludilo

1. DECA I ONI KOJI SE TAKO OSEĆAJU

Čini mi se da je i danas najbolja stvar kod grčke mitologije činjenica da nikada ne zastareva. Bezbrojni sati provedeni u dečijoj igri (danas sam Afrodita, a sutra Atina, a moj otac mora da je Zevs, a mama Demetra) nisu nikada dotrajali. Svako ko se ikada dohvatio Junga zapitaće se koji je arhetip iz mitologije. Svako dete koje je odraslo u bioskopu 2010-ih želelo je da bude Persi Džekson. Svaka putanja narativa jednostavno ne vredi ukoliko ne postoji bar nešto antičko u njoj. Svako u posthelenističkom svetu se referiše na grčku mitologiju, starogrčku kompleksnost, arhe, besmtrnost – klasicizam, neoklasizicam i put heroja. Svaki student dramaturgije se referiše na Herkula. Svaka peta se veže za Ahilovu. Svako je bar jednom čuo za Olimpiju. Svako, pa i Netfliks.

Moram da upotrebim velike napore kako bih se suzdržavala da u ovom tekstu iz sveg glasa ne vrisnem koliko je moja dečija ljubav ka mitologiji vraćena i zauvek zadržana serijom “KAOS” (2024), remek-delom Čarli Kovel (zamenica oni). Svaki kadar, svaki momenat Olimpa, svako ponovljeno VERO sa dlanom okrenutim prema svetu probudilo je maštu koju sam kao dete vezala za mitologiju. Okej, naravno, ovo nije serija za decu. Ovo je serija za izrazito odrasle, koji se igraju života, ponavljajući se u besmisleno doslednoj infantilizaciji. Recimo, ako je to slučaj sa Vama, pronaći ćete se vrlo lako u “božanskoj” porodici.