Kada ste prvi put čuli pesmu “Bohemian Rhapsody”? Probajte da se setite. Gotovo izvesno ne znate. Bez obzira koliko godina imate, sigurno ne znate tačan trenutak u kome se to desilo. Ne računaju se u ovoj jednačini ljudi koji su svedočili izlasku te kompozicije, pa pamte kada su je čuli na radiju ili ploči. Pričam o ljudima rođenim posle nje. Osamdesetih. Devedesetih. Dvehiljaditih.
Kao da je nikada nismo čuli “prvi put”.
Kao da se nismo rodili samo sa osnovnim refleksima, strahom od visine (i potrebom da nas vole), već i sa, sa stanovišta evolucije, potpuno nepotrebnim znanjem da posle “Galileo” ide još jedno “Galileo” i da nakon “Mama” obavezno mora da se otpeva “uuuuu”.
Kao da to uopšte nije pesma, već neko sećanje na događaj kome nismo prisustvovali. Na nešto što se prenosi bez objašnjenja. Sa generacije na generaciju. Sa radija direktno u našu svest. Šest minuta muzike koja već 50 i kusur godina odbija da ostari. I odbija da “ispliva” iz tog kolektivnog sećanja.
A najčudnije od svega je što tu pesmu koju svi znamo, opet, nekako, ne znamo.
Jer, o čemu je zapravo “Bohemian Rhapsody”?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
