Nedavnom dodelom Nagrade “Meša Selimović” Selimiru Raduloviću za knjigu “Zapis na stubu, jerusalimskom”, u izdanju beogradske Lagune, nezvanično je završena “sezona nagrada” na domaćoj književnoj sceni.
Sad se pisci već oštre da pišu nove naslove koji će uglavnom biti objavljeni oko Sajma knjiga 2024. i konkurisati u sledećoj sezoni nagrada i svaki od njih trlja ruke i mašta da će se baš njemu zalomiti neka od prestižnih i manje prestižnih književnih priznanja kojim će biti miropomazani, možda i afirmisani, ali svakako će se wannabe laureati silno potruditi da pišu po “instrukcijama” raznih žirija ili da im bar ugode. To nije retka pojava na našoj književnoj sceni i ima pisaca koji isključivo pišu na taj način, da bi, eventualno, bili nagrađeni, jer druge nagrade uglavnom i nema, naročito ne one u novcu, tiražima i čitanosti.
Opet, književnost nije takmičenje.
A i da jeste, to je pre maraton nego trka na sto metara.
Andrić nikad nije dobio NIN-ovu nagradu, Oskar Davičo ih je dobio tri.
Decenijama kasnije, Daviča se skoro niko ne seća kao romanopisca, dok su Andrićevi romani neupitni klasici.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
