“Tata, da li su postojali bioskopi kada si ti bio mali?”
Kada pod stare dane postaneš otac, ovakvo pitanje spada u red pristojnijih, pogotovo u odnosu na neka ranija (“da li su postojali dinosaurusi?”) i dozvoljava da se u objašnjavanje uđe s malo više smisla. Nakon svedene verzije tema je ostala da lebdi iznad moje glave, prateći me poput stripovskog crnog oblaka dok se nije pretvorila u onu bleštavu lampicu koja označava da je Proka Pronalazač došao na odličnu ideju. Odličnost moje ideje za ovaj tekst je na testu vašeg čitanja, pa hajde da počnemo.
Podatak da je u prvoj polovini 80-ih preduzeće “Beograd film” u svom sastavu imalo dvadesetak bioskopa sa više od 10.000 sedišta i čak 7.000.000 gledalaca godišnje danas zvuči nadrealno, posebno ako se uzme u obzir da cela Srbija i dan-danas ne može da dobaci do 4.000.000 gledalaca za godinu dana. Tadašnji Beograd imao je manje stanovnika, najveći broj bioskopa bio je koncentrisan u centru grada, dok su pojedini (Jugoslavija i Fontana na NBG, Slavica na Karaburmi, Avala na Krstu, te Voždovac i Rakovica) pokrivali udaljenije tačke.
Moj prvi multipleks bio je centar Beograda, od Slavije (gde je postojao znameniti, erotskom filmu posvećeni istoimeni bioskop), preko Zvezde (komedije), Odeona (akcije, SF, spektakli), pa Kozare (premijerni program), Doma sindikata (imao dve, a potom dobio i treću salu), Kosmaja (reprizni program), sale Pozorišta na Terazijama koja je služila i kao bioskop Beograd, da bi se niz završio u Jadranu na Trgu republike (domaći film i kvalitetni inostrani naslovi), Dvorani kulturnog centra (u to vreme uglavnom reprizni program) i Balkana (drame i nagrađivani naslovi).
Ljubitelji žanra su se već na Terazijama odvajali za Balkansku ulicu gde je bio famozni 20. oktobar sa dve sale u kojima se davalo sve i svašta iz žanra akcije, avanture, horora, i B fantastike, a bilo je divnih poteza kada bi u sali 1 igrao “Pobesneli Maks”, a u sali 2 “Drumski ratnik” pa ste mogli da sa pauzom od petnaestak minuta između, pogledate ova dva Milerova remek-dela.
A za najhrabrije je skroz dole, prekoputa Štajge bio legendarni i pomalo ozloglašeni bioskop Partizan. Omiljen među romskom manjinom privlačio nas je koliko naslovima u kojima su briljirali Brus Li, Džeki Čen i Šo Košugi, toliko i holom prepunim flipera i video-igara iz 70-ih godina. Negde krajem 80-ih liberalizacijom javnog morala i popuštanjem stega postao je porno-bioskop čijoj opskurnosti se ništa nije moglo prigovoriti.
Stranica sa bioskopskim repertoarom u dnevnoj štampi proučavala se vrlo pažljivo (neretko je uz naziv filma stajao i žanr, godina, a ponekad i imena glumaca), ali divan detalj je bilo postojanje crne table sa belim slovima u svim bioskopima gde su vredni zaposlenici ređajući brojke i slova formirali pregledan repertoar svih ostalih bioskopa tako da ste, na primer, ako dođete u Zvezdu i shvatite da su planule karte za film “Mangupi polažu maturu” mogli da otrčite u Jadran gde je za 20 minuta počinjala projekcija filma “Laf u srcu”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
