Već na samom početku novog Netflixovog hita “Good Grief” obistiniće se ona gorka životna istina – da nikad ne znaš kad nekoga gledaš poslednji put. Svega nekoliko minuta nakon što se Oliver (Luke Evans) na vratima svog luksuznog londonskog doma oprašta od svog supruga Marca (Dan Levy, koji takođe potpisuje scenario i režiju) pred poslovni put u Pariz, Oliver gine u automobilskoj nesreći stotinak metara niz put.
Marc, koga vidimo kako frenetično trči ka slupanom automobilu, provešće ostatak filma u zabezeknutom pokušaju da navigira godinu dana života nakon partnerove smrti – poput ničije zemlje dobrog, lošeg i pretužnog – usput saznajući kako je Oliver pred smrt upoznao nekog novog.
Međutim, ono u čemu film dostiže svoj emotivni vrhunac jeste to što delikatno domišljato digresira u odgovoru na pitanja koja su svakome na umu, ali ih niko otvoreno ne postavlja: kad vam je život nepovratno isprepleten sa drugom osobom, šta se zaista desi sa vama onda kad njega više nema? Da li ljubav ispari? Kad je prigodno nastaviti sa “normalnim” životom? “Čitao sam da je mozak kao mišić. Zato je preboleti smrt toliko teško, zato što je mozak utreniran za osećanja prema toj osobi, i kada ona više nije tu ti i dalje funkcionišeš pod utiskom da treba sve to da osećaš, kao mišićna memorija”, poveriće Marc tokom filma svojoj advokatici koja rešava pitanje imovine preminulog Olivera (glumi je Celia Imrie).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
