“Oh. Okej. Razumem. Ti misliš da ovo nema nikakve veze sa tobom. Ti odeš do svog ormara i izabereš, šta znam, taj razvučeni plavi džemper, na primer, zato što pokušavaš da kažeš svetu kako sebe shvataš suviše ozbiljno da bi brinula o tome šta oblačiš. Ali ono što ne znaš je kako taj džemper nije samo plav, nije tirkiz, nije lapis, nego je zapravo cerulean nijanse. I takođe si blaženo nesvesna činjenice da je 2002. Oscar de la Renta uradio kolekciju cerulean večernjih haljina. A onda je, mislim, Yves Saint Laurent, prikazao cerulean vojničke jakne… I onda se to, uh, filtriralo kroz robne kuće, da bi se slilo u neku tragičnu Casual Corner radnju gde si ga, bez sumnje, izvukla iz korpe sa rasprodajom. Međutim, ta plava predstavlja milione dolara i nebrojene poslove. I skoro je komično kako misliš da si donela odluku koja te izuzima iz modne industrije, dok zapravo nosiš džemper koji su za tebe odabrali ljudi u ovoj prostoriji…”
To je, skoro od reči do reči, kultni monolog Meryl Streep u ulozi Mirande Prestley, fiktivne ledene kraljice američkog izdavaštva u zenitu njegove tržišne moći, po kojoj film i nosi to simbolično ime. Sa druge strane usijane šik retorike koja se odvija u redakciji magazina Runway (svaka sličnost sa Vogueom sasvim je namerna) nalazi se Andrea (ali svi je zovu Andy) Sachs, ambiciozna devojka u čiji su lik utkane horde traumiranih asistentkinja svih branši. Razlog za glamurozni gnev Mirande je što Andrea ne prepoznaje dijametralnu razliku između dva kaiša od vintažirane kože. Međutim, tih nekoliko redova britko napisanog scenarija ima neverovatnu rečitost – baš kao i nedokučiva nijansa plave o kojoj se govori. Znam ga napamet, jer sam taj film u ovih osamnaest leta od kad je napravljen pogledao blizu dvadeset puta. Najskorije pre nego veče, kad sam čuo da je nastavak u planu.
Jako je teško napraviti dobar film o modi. Bog zna da ni Altmanu nije pošlo za rukom: njegov “Pret-a-porter” iz 1994. uskogruda je parodija kružoka oko Nedelje mode u Parizu. Način na koji fashion industrija funkcioniše, sa svim svojim herojima, pregalnicima, i parazitima, gotovo je nemoguće replicirati bez karikiranja (a da drži pažnju i nekom krajnje neupućenom u kurentnu dužinu suknje i karate na dijamantima). “Đavo nosi Pradu” je izuzetak koji potvrđuje pravilo, i taj traktat o poliesterskom džemperu kapitalan je dokaz koliko duboko ulazi u suštinu svakog šava. To je ujedno i prvi film koji je pružio uvid u modu 21. veka na njenoj prekretnici ka globalnim konglomeratima luksuza, prelazeći preko mita o kreativnim profesijama kao “prdenju pudera”, otkrivajući ih umesto toga u svim nijansama (plave).
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
