Istorija jedne zemlje (i budućnost jednog društva) u 24 slike

O “Ranim radovima” i Milji Vujanović

Istorija jugoslovenskog filma je interesantna. Faktički, odmah posle rata su se pravili ti ratni filmovi, ali to je bilo staromodno, teško, komplikovano. Pravilo se malo filmova, bilo je jako skupo, ali se desilo, zbog činjenice da je Jugoslavija imala bolje odnose sa Zapadom nego druge socijalističke zemlje, da jednostavno na naše lokacije otprilike krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina počnu da dolaze velike filmske ekipe. Pre svega čitavo naše primorje, to je u stvari deo ostataka Rimskog carstva. Tamo nema nikakvih komercijala, nego je to ostalo onako kako je bilo pre dve hiljade godina i tu su Italijani pravili svoje velike spektakle. S druge strane, radna snaga je bila jeftinija. Studiji su, mada su bili državne organizacije gotovo kao neke fabrike i takvi su i morali da budu, počeli da zarađuju i bili su vrlo zainteresovani da jugoslovenski film krene da prati ono što se dešava u, recimo, francuskom novom talasu ili u italijanskim filmovima. Tako da su prilazili nama mlađima koji smo radili samo dokumentarne filmove i kažu: “Slušaj, hoćeš ti da radiš igrani film, ali da radiš na francuski način?” Ja rekoh: “Šta je na francuski način?” “Da radiš na ulici, da ne radiš u studiju.” Jer nama su sad studiji puni. I razume se, i Makavejev i Žika Pavlović i tako dalje su rekli: “Da, da, a mi smo ti koji ćemo raditi na ulici.”

Zato smo dobili priliku da radimo prve debitantske igrane filmove. I tako sam ja i napravio “Rane radove”. Dakle, uopšte to nije bila moja inicijativa, nego je direktor “Avala filma” rekao: “Video sam ta tri tvoja kratka filma, vidim da su grozni, ali vidim, jako su dobro prošli u Evropi. Aj napravi neki film.” I opet sticajem okolnosti, kad sam video kakva je atmosfera u tim studijima, da svi trče za nekom lovom i za slavom, ja sam tražio naše velike glumce prvo da mi igraju, naše najveće glumice. Oni su pogledali malo papire, scenario i kažu: “Ne, to će nas kompromitovati.”

Nekada je finansiranje unapred moralo da se isplanira, jer je za jedan igrani film bilo najmanje potrebno petnaest kilometara negativa. Petnaest kilometara negativa, a svaki metar košta tri dolara. I to je samo negativ, a vi posle morate da napravite, recimo, pedeset kopija, što znači da morate da uložite samo u tu tehniku oko sto pedeset hiljada evra današnjih. Tako da, filmovi su bili rizik. Ja sam predložio “Avali” da taj film napravimo u Vojvodini.

Glavne glumice su nas odbile. Onda sam ja otišao na Akademiju u Beograd, još u Novom Sadu nije bilo Akademije, razgovarao sa tri-četiri glumice koje su, razume se, odmah obaveštene da će tu biti nekoliko tih erotskih scena. I sve su bile vrlo skeptične, kažu: “Slušajte, mi smo sad na početku karijere, to će biti rizično.” Međutim, jedan tu kolega koji je studirao režiju, Zupanc, kaže: “Pa imamo tu jednu mis Srbije…” Nije studirala glumu nego organizaciju, ali kaže, vrlo je bistra i jako je na neki način otvorena. I sad, on je nekako dovede i sad se tu pojavljuje Milja Vujanović, koja je stvarno bila tako bistra devojčica, možda nedovoljno obrazovana, ali vrlo bistra. I ona počne da nas zafrkava. Kažem: “Vidite, meni je nepristojno, ali ja ću vam odmah reći da tu ima nekoliko tih ljubavnih scena i da tu nećete moći da budete u odeći. Ja jedino to garantujem da će biti dobro, a za ovo drugo nađite neke druge.” Tako sam se ja pogodio.

Ona je bila velika zvezda. O njoj se pisalo u Njujork tajmsu i Vašington postu. Posle Berlinskog festivala, jugoslovenska kinematografija je pozvana da bude gost Muzeja savremene umetnosti, Museum of Modern Art, što je bila najveća umetnička institucija u ono vreme, i pozvali su dvadeset jugoslovenskih filmova da se vrte u Njujorku dvadeset dana. I mi smo tada bili, pored ovog mog filma koji je bio ipak film jednog debitanta, ali već recimo, Makavejev, Žika Pavlović… Kod nas je tada došao Miloš Forman, koji nije mogao da se vrati u Češku zato što je u tom momentu SSSR okupirao njegovu zemlju. I rekao je: “Ja vas molim, dajte mi neki dokument da se predstavljam kao Jugosloven, da ostajem sa vama.”

Šta hoćeju ti luđaci

Direktor “Avala filma” se užasnuo kada je video film…

Taj sudski proces prošao je bez zabrane. Sudija je nagrdio tužioca, rekao mu je: “Ako ti misliš da će ovaj dosadni film našu zemlju uzdrmati i srušiti zemlju, ti si državni neprijatelj. Ti moraš to odmah pustiti.” Dragiša Đurić iz “Avale” mi je rekao da će u javnosti objaviti da će film biti gotov u oktobru. A to je jul. Rekoh: “Gile, nemoj me sad zafrkavati, šta, jesi pio rakije?”, on kaže: “Ćuti, nisam pio rakije, nego je noćas film gledao”, a tu je Titova slika bila. Pa rekoh stariji čovek, mislim nije ni ovo bogzna kakav film za njega, kaže: “Gledao je i bio vrlo ljut.” Pa šta je rekao? Kaže, rekao je samo jednu rečenicu: “Šta hoćeju ti luđaci?” Pa rekoh, dobro je rekao čovek. I on kaže: “Nemoj se zafrkavati, stradaćemo i ti i ja.”

A u Berlinu smo dobili nagradu filmske kritike, ali se o tome nije pričalo u štampi. To je bilo u vreme čehoslovačke krize. Međutim, film je otišao po celom svetu. Faktički, naši filmovi i nisu mogli da budu zabranjeni. Zašto? Jer svi ti naši filmovi koji su se prodavali u inostranstvu, prodavali su se tako što se pravio za svaki film dubl negativ za Francusku, za Englesku, za ovu… ali i kupe dubl negativ za, recimo, pedeset, šezdeset hiljada i onda prave svoje kopije. Koliko im treba za bioskope. Tako da ovde su naši filmovi zabranjeni kao takozvani crni filmovi, ali mi kad odemo u Francusku, Nemačku i tako, to sve stoji kod njihovih distributera jer nisu naši mogli da oduzmu te kopije koje su već prodali, uzeli i potrošili.

Dakle, ovaj film ode u Berlin i tako dobro prođe. I onda u jugoslovenskoj štampi je gotovo bio muk. Gotovo bio muk, a u štampi socijalističkih država od Sovjetskog Saveza pa nadalje su bili užasni napadi. Napadi tipa kao “taj film je finansirala američka služba bezbednosti CIA”, a onda drugi kaže “ne, ne, to je bila nemačka služba bezbednosti”.

Nezaposleni ljudi

Tih godina su svi govorili da je naša socijalistička država u svakom pogledu najprogresivnija i da tu nema čoveka koji je beskućnik, a kojih ima mnogo u Njujorku, i da nema klošara, kao kojih ima mnogo u Parizu, i tako dalje. Onda sam u razgovoru sa snimateljem Karpom Aćimovićem predložio da vidimo da li između tog mesta gde smo mi sedeli u Železničkoj ulici i nove železničke stanice, da li ima nekih ljudi koji spavaju na ulici. Možda ima, možda nema. I sednemo u auto. I zaista, za sat i po pronađemo petoro-šestoro. I pozovem ih kod sebe.

Ja sam znao da će taj film da bude provokacija. Posle “Nezaposlenih ljudi” usledile su “Misterije organizma”, koji je isto rađen u Novom Sadu, pa još nekoliko filmova Bate Čengića i Žike Pavlovića. Oni su bili kao politički osuđeni i povučeni sa repertoara. Ostala je i ta administrativna zabrana da studiji ne mogu da angažuju nas nekoliko koji smo na tapetu, ali s druge strane, eto, političari su imali dovoljno mozga da su ipak otvorili vrata za mlađu generaciju i naročito za one koji su studirali u Češkoj. E onda su se pojavila četiri, pet izvanrednih reditelja koji su napravili odlične filmove. Oni su se bojali da ćemo ih mi napadati kao “vi ste iskoristili taj momenat kad smo bili zgaženi”, ali je zapravo bilo odlično što je došla jedna nova generacija, sa novim znanjima, sa novim stilom, sa novom vrstom filmova, jer da su se ovi kritički filmovi nastavili da prave, dosadili bi.

Tito po drugi put među Srbima

Radili smo taj film na vrhuncu velike inflacije, straha, izbezumljenosti. A onda na pijaci čujem ovako iz prikrajka, kaže: “Ej, da je on živ, ne bi bilo ovoga, bilo bi drukčije.” Kažem mom snimatelju – Mišo, šta misliš da sutra mi izađemo u centar Beograda i da prosto nađemo nekog ko hoće da igra Tita, a Miša kaže: “Ja radim u filmskom u Kulturnom centru, Studentskom u Beogradu, i ja znam da Mićko ima na nekom Radio Studentu jednu emisiju kad jako dobro Tita imitira.” A kada sam pitao Mićka da li bi igrao Tita, on mi je odgovorio: “Beži, ubiće me.” Rekoh: “Ja imam jednog prijatelja iz Novog Sada koji je bokser i koji ima pištolj i dobar mercedes, on će te čuvati.” I on kaže – dobro, ako bude stalno uz mene.