Ala bih se giblovala, al’ mi ne da nana, ala ću se giblovati kad ostanem sama – reče moj drug Kosta Peševski, inače i autor nekoliko tekstova na Velikim pričama, dok smo jeli suši, što u poslednje vreme često radimo zajedno. Samo što se nisam ugušila od smeha i ušmrkala moj omiljeni ukiseljeni đumbir, koji bih mogla da pojedem u kilogramima.
Mislila sam da neću pisati tekst o giblovanju, odnosno o tome kako smo prošle nedelje svi poželeli da vidimo kako bismo izgledali da nas je crtao Mijazaki, ali onda sam shvatila da je to ipak velika tema, koju ne valja preskočiti. Velika je, jer otvara pitanja o veštačkoj inteligenciji i njenim dometima, o autorskim pravima, o moralnim dilemama i gramzivosti i nehaju nas poštovalaca i konzumenata, ali i o zabavi i globalnoj radosti masa.
Kad sam videla prvi primer premetanja fotografije u Mijazaki svet, a to je bilo takođe kod potpisnika nekih od tekstova na Velikim pričama, Đura Radosavovića, poželela sam da isto uradim i ja, jer oduvek volim tu vrstu igrica. Ja sam ona koja maltretira ljude da kažu kakva bi bili čokoladica da su čokoladica ili da li bi bili dinja ili lubenica, breskva ili kajsija. Sve što je igra meni je blisko, pa hajde da vidimo kako bismo ispali da smo u Gibli animiranom svetu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
