Čitav život je kao gledanje filmova. Samo što uvek stižeš deset minuta nakon početka i niko neće da ti objasni zaplet nego moraš sam da zaključuješ na osnovu tragova.
– Teri Pračet
Beograd, 1928. godina.
Odsečena glava leži na podu u lokvi krvi. Prognani ruski general sanja da osveti svog ubijenog cara. Država rastrzana političkim i nacionalnim previranjima. Mlada dama u nevolji. Istrošeni policajac koji je odustao od života. Bande koje diluju makedonski opijum spremne za krvavi ulični rat. Apotekar koji se odmetnuo u gangstere. Mladi inspektor na početku karijere, naivan kao francuska sobarica. Komunistički špijun koga se svi plaše a niko ne zna kako stvarno izgleda. I ubica koji je tek počeo svoj krvavi pir.
Ovo su, ukratko, bili sastojci klin-čorbe koju je trebalo da skuvaju tri čoveka: jedan glumac, jedan reditelj i jedan pisac.
To smo nas trojica. Dragan Bjelogrlić, svež od svoje rediteljske slave sa “Montevideom”, Srđan Dragojević, autor bar dva remek-dela domaće kinematografije… I ja. Deksa iz Niš.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
