F**k Jeff Bezos! F**k starost! F**k vreme! F**k limitiranost inspiracije! F**K F**K F**K!!!
Par sati pre ove poplavice besa ridao sam gledajući kako tri matorca voze svoje automobile iz snova kroz pustinju Bocvane dok preko tog prizora ide muzika Dire Straits i (tako se čini danas) besmrtne “Brothers In Arms”, u kojoj Knopfler peva “Someday you’ll return to your valleys and farms/ And you’ll no longer burn to be Brothers in Arms”.
Ta anti-ratna pesma o povratnicima iz rata, odjednom i bez problema pravi emocionalni krešendo za oproštajnu scenu od tri bogata muškarca u njihovim šezdesetim (ili blizu) koji su izgubili lukrativnu tezgu i priliku da voze željene automobile po svetu i za*ebavaju se za sve (tuđe) pare. I u tom gubitku mi (valjda i vi?) prepoznajemo i deo sopstvenog gubitka. Životna radost koju su nam priređivali tom prilikom (tim prilikama) ona je životna radost zbog koje vredi živeti. Čak i ako je konzumirate ovako posredno.
O, da, “The Grand Tour” je došao do svog kraja. I prvu suzu sam pustio istog dana kada sam saznao da će se zvati “One More For the Road”, jer nikada ta je*ena fraza nije našla svoju bukvalniju primenu. A i ništa lepše nego plakati na svoj račun.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
