Da li se Jugoslavija dobro prodaje?

A gde je Amerika?

Roman u nastavcima

***

Početkom 2023. godine nisam znao ništa o jugu, nikad u životu nisam snimio film, počinjao sam da se zabavljam sa T., Aleksu nisam ni poznavao, a u tom nekom periodu sam radio poslednje izmene na romanu “I onda opet, iz početka”, koji je kasnije te godine i izašao. Sve to se promenilo u trenutku kada sam dobio početna sredstva za snimanje filma “Jugo ide u Ameriku” u kojem je trebalo da provozamo celu Ameriku jugom. Ali do dolaska u Ameriku se toliko toga izdešavalo da bi bilo nepravedno da tek tako krenem odatle.

Da krenem od kobne 1989. godine, možda bi bilo pomalo prerano. Reći ću samo, te godine su moji roditelji počeli da se zabavljaju, a tata je, nekako baš u tom periodu, kupio crvenog juga 45. Spremajući se za put, pitao sam ga šta misli o jugu, a on je rekao da može da priča ko šta hoće, ali jugo je jugo – naš auto.

“Pitaj svoju mamu”, rekao mi je. “Nikad se nije bunila u jugu. Nikada joj nije bilo muka, a znaš i sam da joj je posle bilo muka pri samoj pomisli na vožnju. Video si fotografiju – ona ju je napravila kada smo bili u Parizu – jugo i ja ispod Ajfelovog tornja. Bio sam ponosan kada sam parkirao tu, da svi vide dokle smo stigli jugom. Sećam se, spuštali smo se ka Azurnoj obali i nešto sam se zamislio, nisam uopšte gledao koliko brzo idemo, kad eto ti – 150 na sat. Bez problema. Pretekli smo sve te nadobudne kolonijaliste od Francuza u njihovim višijevskim renoima. Ni štucnuo nije, naš jugo.”

Otišao sam kod mame iz Narodnog fronta u Doktora Ribara i rekao joj da tata kaže da se nikad nije bunila u jugu.

“Nema to veze s jugom”, odgovorila mi je. “Bila sam mlada. To je ključna razlika.”

Otišao sam kod tate iz Doktora Ribara u Narodnog fronta da mu kažem da je mama bila mlada i da to nema veze s jugom.

“Dobro, neka joj. Ali nije, stvarno nije. Putovali smo i do Reže u Atinu, stigli smo za jedan dan po snegu i ledu. Ti si tad bio u stomaku. Njenom, mislim.”