Na Riblju čorbu navukla me mama. Kao tridesetogodišnjakinja si je kupila album Mrtva priroda, voljela Boru Čorbu pa i onu njegovu Volim, volim, volim žene. Ja sam tada bio još beba i nisam u tome vidio ništa neobično, a možda u tome i nema ništa neobično. Bora i njegov urbani bezobrazluk bio je neodoljiv mladim ženama poput moje mame. Bora je bio lijep i vulgaran, ali je i plakao zbog žena. Ili je bar htio plakati, ali nije imao dva dinara.
Ja sam ga zavolio desetak godina kasnije. Najbolje godine Riblje Čorbe već su prošle, ali je to ipak postao moj omiljeni bend. Mnogi su Boru Čorbu već odavno zamrzili zbog bečkih konjušara i drugara zagrebačkih, ali mene su te priče zaobišle. Ili mi je bilo dovoljno da su on i njegove pjesme bile drskije i odvažnije od onih koje su slušali moji vršnjaci. Ili su išle uz moj rani pubertet.
Danas mi se čini da su Riblju Čorbu tada slušala djeca koja će kad odrastu biti rokeri. Djeca koja su željela izgubiti svoju muzičku nevinost. Znao sam na pamet gotovo sve Borine pjesme. I danas ih znam bezbroj, iako ih nisam čuo gotovo dvadeset godina.
Ali o tome ćemo kasnije. Ostanimo sad u devedesetima kada sam na štandovima sa piratskim kompakt diskovima u Beogradu kupio njegovih sedam albuma i odnio ih bratiću u Pulu, jer su on i njegovo društvo odvaljivali na Boru. Na nepoželjnog, velikosrpskog, nepodobnog Boru.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
