Dragoljube, sokole,
Nasmijao si me posljednjim pismom, kad si kosovsku akciju Milana Radoičića i ekipe usporedio s bizarnim slučajem iz 1973, takozvanom Operacijom Feniks, kad je grupa ustaških emigranata upala u Jugoslaviju s namjerom da izvede državni udar. Ima tu mnogo sličnosti, mučne nespretnosti i okrutne gluposti kao iz crnih komedija braće Coen. Ustaše su vjerovali da upadaju kradom, u velikoj tajnosti, da živa duša ne zna šta oni rade, ali naravno da ih je Služba otpočetka pratila i u pravom je trenutku brzo osujetila njihovo amatersko gerilsko nastojanje. Dio ih je odmah smaknula, a dio zarobila, ekspresno osudila i objesila. Ako je koji ostao živ, taj je, razumije se, radio za Službu.
Ne trebam ti, vjerujem, dodatno objašnjavati na koga mislim kad kažem Služba.
Mnogo je puta tako bilo, da je netko koga javnost doživljava kao heroja, koji je čak i u službenoj povijesti proglašen neustrašivim borcem za narodne interese, bio nepojamno slabouman. S prijateljima sam baš nedavno u Zagrebu imao veselu diskusiju na tu temu. Nekoliko se nas okupilo na ručku kod Draška. Čedo Prodanović po običaju je kasnio. Nekakva se sudska rasprava odužila, poručio nam je da počnemo bez njega. Pojavio se napokon zajedno s klijentom Hrvojem Klasićem, sjajnim hrvatskim povjesničarem srednje generacije. Njih dvojica došli su iz Siska. Šta je bilo u Sisku, upitali smo. Ma, pizdarija, odmahnuo je Čedo, Hrvoja je tužila Julienne Eden Bušić, udovica Zvonka Bušića, jer je jednom na televiziji njezinog pokojnog supruga nazvao teroristom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
