Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” pisaće svakog ponedeljka o ljudima koji su uticali na njih, o filmovima, o Pragu, o Beogradu i Zagrebu, o Trstu i Los Anđelesu, o kulturi, o nama…
***
Dragi Rajko,
Tebe za Njujork vezuju uspomene na Maka i Bojanu, a mene na Gorana Milića. Ako se sećaš, te 1984, kada smo ti i ja bili nešto kao gostujući profesori na Kolumbija univerzitetu, Goran je bio dopisnik Televizije Beograd iz Amerike i družili smo se tu i tamo. Bio je već duže u Velikoj jabuci, sa ženom koja je već bila dosta bolesna i kojoj je on, pretpostavljam, u tom gradu tražio leka.
Ja sam ga dobro poznavao još iz Beograda, on je u mom gradu bio najveća moguća televizijska zvezda, profesionalno i privatno beskrajno šarmantan, rado viđen na svim mestima na kojima se događalo nešto bitno. Imao je, tada nisam još to znao, i nekoliko slabosti, kao što su alkohol i sklonost ka kocki. Nisam nikada pio ali s vremena na vreme sam, sasvim bezuspešno, pokušavao da učestvujem u poker partijama u kojima sam redovno gubio pare, pa sam se od kocke na vreme odučio.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
