Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Podsetio si me svojim poslednjim pismom na veliku utopiju koju si zamislio, napravio i okončao u Motovunu, na jednom od najboljih filmskih festivala na kojima sam bio.
Što se tiče Maverick nagrade koju sam tamo pre neku godinu dobio, ona predstavlja veoma važnu stavku u mojoj borbi sa prolaznošću stvaralačke snage, želje, slobode, ako hoćeš. Nalazi se na počasnom mestu ovde u mome stanu. Ostalih nagrada nema ali Maverick stoji pored televizora.
Možda nešto detaljnije o temi smisla stvaranja. Pre desetak godina sam, naime, napunio kontejner za smeće ispred moje zgrade gomilom nagrada koje sam tokom karijere dobijao, uveren da se ne sme živeti od uspomena i priznanja koja ne predstavljaju ništa više od krasnopisom ispisanih papira ili užasnih skulptura od gvožđa, stakla ili plastike.
Štaviše, otišao sam kod prijatelja psihijatra i upitao ga (već sam bio u šezdesetim) da li je kasno da započnem nešto novo u životu. Upitao me je na šta mislim.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
