Treći deo feljtona zasnovan na knjizi “Trst ne damo! – Jugoslavija i Tršćansko pitanje 1945-1954.” italijanskog istoričara Federika Tenke Montinija (objavljeno u izdanju Akademske knjige). Svi nastavci dostupni OVDE.
***
Montini je izbor slike za naslovnu stranu knjige o Trstu objasnio ovako:
“Ilustracija za naslovnicu izabrana je kako zbog njezinog vizualnog izgleda, tako i zbog toga što savršeno ilustrira ishod moga istraživanja i moje zaključke. Portret Josipa Broza Tita sa šakom na karti Istre, koji je 1947. izradio proslavljeni srpski portretist Pavle Jovanović, nalazio se nekoliko godina u Uredu predsjednika Republike, ali je potom, zbog nezadovoljstva teritorijalnim rješenjem, 1954. godine predan Narodnom muzeju Srbije u Beogradu, gdje se i danas nalazi, uz zabranu javnog izlaganja.”
Da li je Tito imao razloga da bude nezadovoljan teritorijalnim rešenjem po kom je Slobodna Teritorija Trsta podeljena između Jugoslavije i Italije? To je jedno od onih pitanja na koje nije tako jednostavno dati odgovor, posebno ne na prvu loptu.
Pitanje je koliko je realno bilo – i koliko je to uopšte bio suštinski cilj jugoslovenske diplomatije – da grad Trst bude pripojen Titovoj Jugoslaviji. Posebno, kako je vreme od kraja rata odmicalo i kako su se zaoptravali odnosi Zapada i Istoka, bilo je više trenutaka kada je delovalo realnije da cela sporna teritorija bude pripojena Italiji, što bi, recimo, značilo da danas Slovenija ne bi imala izlaz na more.
Posebno je delovalo, za “jugoslovensku stvar” u Trstu izazovno 1947. i 1948. godine, kada je suštinski krenuo Hladni rat, i kada je Zapad čak i formalno celu spornu tertioriju obećao Italiji, a Jugoslavija je ubrzo – posle razlaza Tita i Staljina – ostala na diplomatskoj vetrometini bez jedinog svog advokata (SSSR) među velikim silama.
Registruj se i čitaj POTPUNO BESPLATNO Velike priče tokom praznika. Akcija traje od 25. decembra do 7. januara. Od Božića do Božića. Sve što ti treba je mejl!
Već imate nalog? Ulogujte se
