“Boje su divne. Dobro poznate nijanse ove tragedije – ružičasta boja kompleta prve dame, crvena boja rana, zelena boja trave i plavo-crna boja predsedničke limuzine – ne bi ispale bolje ni da ih je odabrao Vorhol ili Matis.”

Ovim rečima je 1999. godine vrednost amaterskog snimka ubistva američkog predsednika Džona Kenedija obrazložio profesionalni procenitelj angažovan od naslednika Abrahama Zaprudera, ponudivši ga na prodaju za 33,8 miliona dolara. Priča o pomenutom “dobro poznatom” ružičastom kompletu – često pogrešno nazivanim Šanel, zapravo je reč o kopiji po Šanelu – koji je Žaklina Kenedi nosila u Dalasu, dobila je svoj, kako se čini, konačni epilog četiri godine kasnije. Zajedno sa plavom bluzom, čarapama, plavim cipelama i tašnom čuva se u Nacionalnom arhivu u Merilendu, u namenskom sefu bez prozora, na temperaturi između 18,5 i 20℃, u kome se vazduh menja tri puta na sat da bi se vuna i platno pravilno održavali. Karolina Kenedi poklonila ga je 2003, devet godina nakon majčine smrti, “narodu SAD”. Dostavljen je u kutiji, sa porukom: “Džekin kostim i tašna – nošeni 22. novembra 1963”.

Nedelju dana nakon atentata, u razgovoru sa Teodorom Vajtom za “Lajf” koji će iskoristiti kako bi sama oblikovala legendu o Kamelotu kao epitaf Kenedijeve epohe, Žaklina Kenedi se prisećala:

“Trenutak kasnije sam pomislila, zašto sam oprala krv sa lica? Trebalo je da je ostavim, neka vide šta su uradili (…) A onda sam kasnije rekla Bobiju – gde je granica između istorije i drame? Trebalo je da ostavim krv…”