Sad je jasno zbog čega mi se Dobrica ne javlja: Dnevnik Milovana Đilasa (4)

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

Matija Bećković objavio je nedavno knjigu “Moj drug Đido” – sa zapisima i sećanjima na razgovore sa Milovanom Đilasu.  Ovom knjigom se, na neki način, nadovezuje na “Dnevnik Milovana Đilasa – Raspad i rat” (Izdavač Vukotić media), u kojima je najpoznatiji disident od 1989. do 1995. redovno zapisivao detalje razgovora i susreta sa  vodećim intelketulacima doba – opozicionarima tadašnjim i budućim, ponekima i bliskim vlastima – razgovore sa Ljubom Tadićem, Mihizom, utiske i priče koje bi čuo od Dese Trevizan, Mirka Kovača, Slavka Goldštajna, šta su mu govorili ambasadori Francuske, Velike Britanije ili SAD (posebno su zanimljivi razgovori sa Cimermanom i njegovom suprugom), šta bi čuo i šta bi rekao brojnim stranim i domaćim novinarima koji su kod njega dolazili… Ali, glavni likovi njegove priče bili su Matija Bećković i Dobrica Ćosić. A posebno Matija.

Za Dnevnik Milovana Đilasa je verovatno dobro što su se u javnosti pojavili trideset godina pošto su pisani, za nas bi možda, samo možda, bilo bolje da su bili dostupni ranije, iako bi i to ranije – a to su nas ovih trideset godina za nama nučile – zasigurno bi bilo kasno. Da je tada, kada su pisani – od 1989. od kada je ponovo mogla da se čuje njegova reč, na početku stidljivo, izvan najbližeg prijatelja i zainteresovanih sagovornika, pa do pred poslednje dane života1995. godine – bilo (dovoljno) onih koji bi znali da ih pročitaju, verovatno bi i ove tri decenije bile sasvim drugačije. Neizbežnost nesreće koja je zadesila nekadašnju Jugoslaviju, zemlju koju je Milovan Đilas stvarao, samo je jedan od motiva ove nesvakidašnje hronike našeg propadanja.

Nadovezujući se na izvode koje smo objavili iz Bećkovićeve knjige, donosimo vam i feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa.

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

JUN 1992.

10. jun 1992.

U 18h: Latinka Perović: pa, u pogledima smo bliski – kao svi bivši vernici. Slušali smo vesti zajedno: Milošević očito ne namerava dati ostavku – reaguje kontra kampanjom preko SPS i sindikata. Kažem Latinki, na oproštaju: Mi smo u sredini – protiv monarhije i protiv Miloševića – bliži njemu kad se radi o monarhiji. – Ona: samo da ode njegova vlast…

Sada, svake večeri oko 21h, napad angine pektoris.

Telefonirao sam Dobrici: mučilo me njegovo nejavljanje, pa sam najzad rešio da to raščistim. Ali on je otišao u šetnju, pa sam to rekao Božici, što je ona negirala, pravdajući Dobricu zauzetošću.

11. jun 1992.

Kampanja, odvratna, protiv Matije: Kao u “zaboravljenim” danima Tito-komunizma. Sve to navešćuje zaoštravanje i “odvažnost” Miloševića da ne pođe razumnim putem.

Dobrica večeras na TV (intervjuisala ga Olja Bećković!): Nema rascepa u Akademiji. Više mišljenja su bogatstvo. – Sve svodi na “budućnost Srbije u novom veku”, a podvlači potrebu saradnje sa “susednim nezavisnim republikama”. Dobrica uviđa krah politike “Srbi u jednoj državi”, a projekt “budućnost Srbije u novom veku” je skrivanje i umanjavanje tog poraza, čemu dobrim delom treba da posluži i pomenuti projekt. No tako brzo, prekonoćno, preorijentisanje na nove, čisto srbijanske zadatke, dokazuje Dobričinu vitalnost – ako to istovremeno nije i samotešenje u porazu…

12. jun 1992.

U 17h Milorad Pupovac.

Pupovac se žali na težak položaj Srba u Hrvatskoj, pogotovu u perspektivi, s obzirom na slabljenje Miloševića i položaja Srbije. Smatra da bi za njih u Hrvatskoj bilo veoma važno da Srbija prizna Hrvatsku, jer bi time i njihov položaj bio popravljen i dobili bi kakvu-takvu legalnu podršku od Srbije, a to izmenilo odnos Hrvata prema njima, makar unekoliko. Meni njegova ideja izgleda razborita – i ja sam u jednoj izjavi “Borbi” rekao da Srbija treba da prizna jugo-republike.

Sugerisao sam mu da traži oslonac kod demokrata – već je bio kod V. Draškovića, pa sam ga povezao s D. Mićunovićem, koji će ga nakratko primiti noćas, jer je zauzet sednicom Gl. odbora… Pupovac deluje inteligentno i prijatno… On vidi ovdašnju situaciju – svu katastrofičnost i nerealnost zvanične politike. Na moju opasku da ovde samo kombinuju i improvizuju, on je dodao: i očekuju da će se odnekud dogoditi neka pomoć ili neki događaj…

Sreo se nakratko s Dobricom. Dobrica bi se, kaže Pupovac da je to čuo, prihvatio predsedništva SRJ, s tim što bi tražio novu vladu i raspisivanje izbora (valjda za Konstituantu). Posle toga bi se Dobrica povukao. Primetio sam: Verujem da bi se povukao – Dobrici nije cilj vlast, nego istorijska uloga. – U razgovoru sam izrazio sumnju da bi Dobrica time izmenio situaciju, jer bi stalno skretao ka nacionalizmu, a radi se o tome da se sagleda da je Srbija poražena i da se Zapad neće zaustaviti dok ne dođe do mira u BiH i dok Srbija ne prihvati konsekvence: vlada mora steći poverenje Zapada, a teško da bi Dobrica mogao sastaviti takvu vladu. No kao prelaz Dobrica bi bio dobar, ukoliko bi sastav njegove vlade bio prihvatljiv kao prelazan. Bojim se da bi on vladu sastavio od svojih prijatelja i stručnjaka iz SANU koji su odreda nacionalisti…