Prvi put kad sam video Miloševića, poruka je bila: “Nemoj da se kačiš sa mnom”

Prvi deo feljtona “Sećanja Vilijama Montgomerija” zasnovanog na knjizi “(Ne)diplomatski životi”, koju su napisali bivši ambasador SAD u Beogradu i njegova supruga Lin, a koja izlazi u izdanju kuće “Clio”. Svi objavljeni delovi feljtona biće dostupni na ovom linku

***

Kako je Zapad pomogao u rušenju Miloševića? Da li je Dejtonski sporazum uspeh, ili mu je potrebna ozbiljna revizija? Kako se bilo pristupilo problemu Kosova i zbog čega je, poput Bosne, ostao nerešen, tako da predstavlja pretnju miru i stabilnosti u regionu? Da li su Haški tribunal i njegov glavni tužilac zaista doprineli pozitivnoj demokratskoj promeni?

Na sva ova pitanja, ambasador Vilijam Montgomeri i njegova supruga Lin pokušali su da odgovore knjigom “(Ne)diplomatski životi”, u izdanju beogradske izdavačke kuće “Clio”.

Sam Montgomeri piše da je u ovoj knjizi pokazano da je politička diplomatija daleko od uobičajene predstave u javnosti koja prikazuje svečane večere u kravatama. Ona podrazumeva neprestanu borbu da se razumeju različite kulture, kako bi se sa njima sarađivalo na najbolji mogući način.

Od Titove Jugoslavije, preko turbulentnih vremena i političkih promena u Bugarskoj i Hrvatskoj, ratova na Balkanu devedesetih godina dvadesetog veka, do pada Miloševića i ubistva premijera Đinđića – ovo su zapažanja diplomatskog para, koji istoriji nije samo svedočio, već je na neke više ili manje važne načine doprineo njenom oblikovanju.

Ambasador Vilijam Montgomeri i njegova supruga, dr Lin Džermejn Montgomeri, podelili su svoja jedinstvena (a ponekad vrlo različita) gledišta na ovaj period istorije Balkana. U knjizi su opisane njihove kontroverzne radnje, ali i sukobi sa stranim liderima, kao i sa Vašingtonom.

Sve ovo čine na osnovu svoje gotovo pedesetogodišnje veze sa Balkanom, gde su živeli, radili i predstavljali Sjedinjene Američke Države.

Oni koji su vodili i oblikovali ovaj region prikazani su u celosti, dok su pružali otpor, podržavali, ignorisali i povremeno radili rame uz rame sa SAD i njihovim evropskim saveznicima.

Dok su SAD sa Titom sarađivale i podržavale ga uprkos njegovom autokratskom stilu, jedan američki ambasador je efektivno proteran iz zemlje jer je Tita javno kritikovao.

Pola zvaničnog Vašingtona je u potpunosti podržavalo HDZ-ovu vladu predsednika Tuđmana u Hrvatskoj, a druga polovina se trudila da je sruši.

Milo Đukanović, koji je dobro čitao vetrove političkih promena, prešao je put od strastvenog pristalice Miloševića i njegovog rata protiv Hrvatske do njegovog protivnika, najpre kao saradnik Amerike, pa Rusije, a onda NATO-a – koji je Crnu Goru učinio nezavisnom državom.

Milošević je najpre 1977. godine viđen kao moćni bankar i političar – prijateljski nastrojen prema SAD – da bi postao glavna meta za odstrel.

Bugarski premijer Andrej Lukanov prešao je put od člana Politbiroa u komunističkoj Bugarskoj Todora Živkova, preko zagovornika promena, do kasnijeg ubistva.

Srbija pokušava da shvati atentat na premijera Đinđića, vanredno stanje i posledice povezanosti sa zemunskim klanom i njihovim rivalima iz Surčina.

Uz saglasnost direktora izdavačke kuće “Clio”, Zorana Hamovića, prenosimo delove knjige čija se promocija očekuje početkom oktobra ove godine.

***

ULAZAK U DIPLOMATIJU

I prvi dolazak u Beograd

Posle Vijetnama, proveo sam ostatak vremena u vojsci kao obaveštajni službenik u Arlingtonu u Virdžiniji. Moj posao je obuhvatao nastojanje da lociramo naše vojnike koji su nestali u Vijetnamu, što je nažalost retko bilo uspešno. Igrom slučajnosti, Univerzitet Džordž Vašington je u istoj poslovnoj zgradi osnovao ogranak koji je nudio kurseve iz biznisa. Prijavio sam se, i kada je došao kraj mom angažmanu u vojsci, počeo sam da punovremeno pohađam program iz međunarodnog biznisa na Univerzitetu Džordž Vašington.

Problem je bio u tome što su sve firme za koje sam se prijavljivao zahtevale najmanje tri ili četiri godine rada u zemlji pre nego što bi uopšte mogao da se prijaviš za bilo kakav posao u inostranstvu. Nisam hteo da čekam toliko dugo.

Zbog toga sam se prijavio za ekonomsko/trgovinsko odeljenje spoljnopolitičke službe. Donekle iznenađujuće, položio sam pismeni i usmeni ispit i prihvaćen sam. Iako je sam proces zapošljavanja dugo trajao, prihvatio sam ponudu da počnem sa radom tokom rane 1974. godine.

Prijavio sam se da radim u Stejt departmentu, počev od uvodnog kursa u trajanju od šest ili osam nedelja na kom smo učili o metodama Spoljnopolitičke službe i pripremali se za odlazak u inostranstvo.

Dobio sam raspored koji sam želeo: u Beogradu, u ekonomsko-trgovinskom odeljenju nakon obuke iz jezika u trajanju od godinu dana. Moj plan je bio da nakon tog zadatka odem u Moskvu na isti način i da potom, sa znanjem dva slovenska jezika i šest godina iskustva, uđem u privatni sektor. Tada sam na spoljnopolitičku službu gledao kao na sredstvo za postizanje cilja, a ne kao na čitavu karijeru. To će se promeniti, ali za sada – pravac Beograd.

***

SOVJETSKI BRODOVI U CRNOGORSKOJ LUCI

I američki atašei koji su mogli nešto da „porade”

Zaustavio sam se u Rimu i kupio mali „fiat”, koji sam ukrcao na noćni trajekt iz Barija za Jugoslaviju. Probudio sam se sledećeg jutra dok smo se ukrcavali u Dubrovniku i bio sam potpuno oduševljen…

Jugoslavija je bila fascinantna zemlja. Arbitrarno su je sastavile pobedničke sile iz Prvog svetskog rata kao „miran način” za prevazilaženje propasti Osmanskog i Habzburškog carstva. Sastojala se iz mešavine naroda sa različitim jezicima, veroispovestima i istorijom. Te razlike su se vratile da progone a na kraju i unište Jugoslaviju tokom devedesetih godina prošlog veka, ali kada sam ja stigao tamo 1975. godine, predsednik Josip Broz Tito bio je na vrhuncu moći…

Razlaz (sa Staljinom) je u ogromnoj meri išao u prilog Jugoslaviji. Imala je autoritarnu jednopartijsku vladu koja nije dozvoljavala opoziciju, veoma nalik sovjetskom pristupu.

Sovjetski brodovi su mogli da pristanu u luci Bijela u Crnoj Gori kako bi izvršili remont (što je davalo priliku našim pomorskim atašeima da nešto porade)…

***

UČENJE SRPSKOHRVATSKOG

“Ispostavilo se da ne znam da pitam za WC…”

Integracija u jugoslovenski život nije mi lako pala.

Moj prvi ručak u Dubrovniku me je naučio tome. Pitao sam konobara na srpskohrvatskom gde se nalazi kupatilo. On se zbunio. Pokušao sam ponovo, ovaj put glasnije. Dobio sam isti odgovor. Ispostavilo se da nakon godine dana na obuci jezika, nisam znao kako da pitam za WC, toalet ili klozet, već sam doslovno pitao gde se nalazi soba u kojoj mogu da se okupam.

Na žurki organizovanoj da bi se proslavio povratak iz vojske prijatelja jednog mog prijatelja, našao sam se u malom, bučnom stanu u kom je treštala muzika i ljudi su vikali, i gde sam se upoznao sa dvoje ljudi koji su sedeli na kauču. Moj prijatelj mi je doviknuo nešto i pretpostavio sam da su ljudi na kauču prijatelj koji se vratio iz vojske i njegova majka.