Napoleon, imao se rašta i roditi

Dobro došli u XXIX izdanje Georeporta na portalu Velike priče. U poslednjih par nedelja priča se mnogo o Napoleonu, prvenstveno zbog filma Ridlija Skota koji je izazvao brojne polemike i reakcije. Generalno, britanski režiser nije uspeo da izađe iz klišea koji su nametnuli britanski istoričari.

Na sreću Napoleonovih poštovalaca, film nije tako dobro napravljen da bi ostao upamćen. Za godinu dana, a pogotovo deset ili 50, malo ko će ga gledati i neće uticati na kreiranje mišljenja budućih generacija o Napoleonu. U našem dobu za kreiranje stava o nekom periodu ili nekoj ličnosti mnogo je efikasnije napraviti dobar i gledljiv film nego napisati deset knjiga ili uraditi seriju naučnih radova ili dokumentaraca.

Kuriozitet je da Napoleon kao brend funkcioniše i danas, gotovo jednako kao i pre dva veka. Posle Isusa Hrista, Napoleon je najvažnija i najcitiranija osoba u istoriji.

Bonaparta je imao mnogo lica, moglo bi se reći i previše čak i iz današnje perspektive. On je bio neka vrsta renesansnog tipa i rodonačelnik ljudske vrste koju će Anglo-Amerikanci nazvati “selfmade man”. Za Larusov veliki univerzalni rečnik Napoleon je najveća, najslavnija, najsvetlija istorijska ličnost i istovremeno politički i vojni diktator, još jedna, istina, uspešnija, imitacija Julija Cezara.

Napoleon je i vladar koji je vratio ropstvo u francuskim prekomorskim kolonijama, bio je komandant trupa koje su likvidirale 3000 zarobljenih vojnika u Siriji. Tačno je da je imao pojedine stavove koji iz današnje perspektive izgledaju prilično problematični, uključujući odnos prema ženama i drugim rasama. Istina je da je bio ćudljiv, samovoljan, da je držao do svoje familije, kao svaki Korzikanac, delio je svojoj braći i rođacima kraljevstva i titule.

U očima dela Napoleonovih savremenika, koji su u njemu videli nešto novo, nešto bolje i svetlije, proglašenje za imperatora bilo je neoprostiva izdaja. U jednoj reči bila je to obmana. Manipulacija koja se ponavlja regularno već dva veka na svim meridijanima. Bila je to klica i obrazac populističkog osvajanja vlasti i vladanja, odnosno “bonapartizam”, koji se po Marksovoj maksimi, svuda ponavlja, više ili manje, kao farsa.

Međutim, ako ikome pristaje Njegoševa “blago onome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi”, onda je to Napoleon Bonaparta. Ko bi mogao da se pohvali da su ga opevali i oplakali najveći nemački pesnici Johan Volfgang Gete i Hajnrih Hajne, prvi među engleskim poetama Džordž Gordon Bajron, gromade među Rusima Aleksandar Puškin i Mihail Ljermontov, otac moderne italijanske književnosti Alesandro Manconi.

Manconi je pored rečenice “Njemu se trebalo diviti jer ga se nije moglo voleti” napisao čuvenu odu posvećenu Napoleonu “Peti maj” koju je Gete prepevao na nemački. Hajne je pevao: “Britanijo! Tebi more pripada, pa opet more nema toliko vode da ti spere sramotu koju ti je umirući, veliki upokojeni, ostavio u nasleđe.” Bajron je napisao dve ode Napoleonu, Puškin je u svom prepoznatljivom slovenskom zanosu u Napoleonu video čoveka koji je proširio po Evropi najsvetlije ideje Francuske revolucije. Ljermontov je pre nego što će poginuti u dvoboju na Kavkazu konstatovao da su Francuzi ostali bez glave jer su izdali Napoleona i sad kukumaču za njim.

Viktor Igo je u mladosti sledio stavove Šatobrijana o Napoleonu a onda je doživeo preobraćanje i podigao mu je spomenik u svojim delima i govorima. Baš kao što je Onore de Balzak, koji je u radnoj sobi držao statuu Napoleona, održao datu reč u svojim romanima: “Ono što on nije završio mačem, ja ću dovršiti perom.” Večnost Napoleonu su udahnjivali Stendal i Aleksandar Dima i pre njih Gospođa De Stal. Svoj doprinos je dao i Dostojevski u “Zločinu i kazni” sa dilemom Raskoljnikova.

Koliko se svet promenio u proteklih 50 godina pokazala je razlika u načinu proslave dva veka od rođenja Napoleona Bonaparte i obeležavanja 200. godišnjice njegove smrti u 2021.

Tek izabrani francuski predsednik Žorž Pompidu je usred avgusta 1969. godine otišao na Korziku na centralnu proslavu godišnjice rađanja najpoznatijeg Francuza svih vremena. To je bila samo jedna od mnogobrojnih proslava širom Pete republike. U 2021. godini nije bilo ni brojnih a još manje pompeznih obeležavanja smrti Napoleona. Predsednik Emanuel Makron je položio cveće na grob Bonaparte u Palati invalida i održao govor u Francuskom institutu i to je bilo to.

Francuska pre pedeset i kusur godina nije imala problema sa ponosom na Napoleonovo nasleđe. Ona se prepoznavala u Napoleonovim ambicijama da bude lider Evrope sa prosvetiteljskom ulogom u svetu. Međutim, u današnjoj Petoj republici Volter se etiketira kao islamofob i antisemita, Ruso kao razvratnik i bednik , Rišelje kao zlo po antonomaziji, Bodler kao drogirani, mizogini i depresivni bolesnik. Ako su ikonoklaste u novom ruhu srušile statuu Viktora Šolhera koji je ukinuo ropstvo jer mu se ne oprašta kolonijalna politika, kakve šanse ima Napoleon da izađe čitav iz nove “woke” mašine za mlevenje mesa ili mode nazvane “cancel culture”.

Deo istoričara smatra da je Korzikanac bio praotac današnje EU i da bismo, da je kojim slučajem pobedio Rusiju, danas imali Sjedinjene Evropske Države sa jednom nacijom koja bi govorila francuski i bila najmoćniji akter na svetskoj pozornici. S druge strane ima i onih koji u Napoleonu vide preteču autokrata i diktatora XX veka, neki ga čak porede i sa Adolfom Hitlerom, skicirajući ga kao bezobzirnog, bezosećajnog, egocentričnog megalomana, kasapina francuske i evropske mladosti na početku XIX veka.

Sa istorijske distance moglo bi se zaključiti da niko nije bio tako blizu ostvarenja sna o Sjedinjenim Evropskim Državama kao Napoleon. Štaviše, neko bi ga mogao smatrati i praocem federalne EU. Mnogo pre očeva moderne EU, Roberta Šumana, Žana Monea i Altijera Spinelija, Napoleon je imao viziju ujedinjene Evrope u kojoj bi postojala jedinstvena administrativna struktura, sa zajedničkom monetom, pravosuđem.

“Hteo sam da napravim jedan evropski sistem sa zakonima koji bi bili isti u svim evropskim zemljama i sa jedinstvenim pravosudnim sistemom: to bi bio put za stvaranje jednog naroda u Evropi i putnik koji bi prolazio kroz Evropu u svakom njenom delu bi se osećao kao da je u zajedničkoj otadžbini”, napisao je Napoleon u jednoj belešci koja je stigla sa Svete Jelene.

Napoleon je poražen na Vaterlou, ali su njegove reforme, zakoni, organizacija države pobedili. Papska država je zadržala Napoleonov sistem upravljanja, baš kao što se to dogodilo u Prusiji i drugim nemačkim državama ili kasnije u Belgiji i u Italiji u kojoj je, između ostalog, probudio ideju o ujedinjenju koju će Italijani realizovati zahvaljujući njegovom sinovcu Napoleonu III. Sa protokom vremena i Španci su revidirali stav prema Napoleonovoj okupaciji shvatajući da je to bio momenat za modernizaciju zemlje, odnosno izgubljena prilika zbog koje je Španija kaskala za Evropom praktično sve do kraja prošlog veka.

Na kraju, bez obzira na to ko ima kakvo mišljenje o Napoleonu, čini se da je Pjer-Šarl Simar u svojim bareljefima u Palati invalida oko Bonapartinog groba, sublimirao ono što je bio Korzikanac, odnosno deset stvari zbog kojih Francuzi moraju da mu budu zahvalni: stvaranje nacije, administrativna centralizacija, Državni savet, Građanski zakonik, Konkordat, Univerzitet, Finansijski sud, Trgovinski zakon, veliki javni radovi, Legija časti. O bitkama i ratovima se peva, od zakona, znanja i sistema se živi. Na toj istorijskoj vagi Napoleon je u plusu kao nijedan drugi vladar modernog doba.