Možda su Francuzi prestali da čitaju Viktora Igoa, ali mali Gavroš je deo njihovog DNK. Vrlo malo njih zna napamet Gavrošovu pesmu iz „Jadnika“:
On est laid à Nanterre,
C’est la faute à Voltaire,
Et bête à Palaiseau,
C’est la faute à Rousseau.
Je ne suis pas notaire,
C’est la faute à Voltaire,
Je suis petit oiseau,
C’est la faute à Rousseau.
Joie est mon caractère,
C’est la faute à Voltaire,
Misère est mon trousseau,
C’est la faute à Rousseau.
Je suis tombé par terre,
C’est la faute à Voltaire,
Le nez dans le ruisseau,
C’est la faute à Rousseau.
Ali je nose u sebi kao prometejsku vatru, naroda koji je svoju istoriju, svoj nacionalni identitet gradio na revolucijama, na idejama Voltera i Rusoa, na mitu o Napoleonu, na barikadama kao na slici “Sloboda vodi narod” Ežena Delakroa.
Francuska svoje zvezdane momente ili napretke nije realizovala kroz reforme društva već kroz revolucije i demonstracije. Razlika je u tome što su se nekada revolucionari borili za slobodu i prava i napadali su zatvore da oslobode saborce, danas se bore da sačuvaju privilegije, stečena prava i napadaju bankomate i razbijaju izloge luksuznih prodavnica, neko iz obesti, neko iz koristi.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
