Možda su Francuzi prestali da čitaju Viktora Igoa, ali mali Gavroš je deo njihovog DNK. Vrlo malo njih zna napamet Gavrošovu pesmu iz „Jadnika“:
On est laid à Nanterre,
C’est la faute à Voltaire,
Et bête à Palaiseau,
C’est la faute à Rousseau.
Je ne suis pas notaire,
C’est la faute à Voltaire,
Je suis petit oiseau,
C’est la faute à Rousseau.
Joie est mon caractère,
C’est la faute à Voltaire,
Misère est mon trousseau,
C’est la faute à Rousseau.
Je suis tombé par terre,
C’est la faute à Voltaire,
Le nez dans le ruisseau,
C’est la faute à Rousseau.
Ali je nose u sebi kao prometejsku vatru, naroda koji je svoju istoriju, svoj nacionalni identitet gradio na revolucijama, na idejama Voltera i Rusoa, na mitu o Napoleonu, na barikadama kao na slici “Sloboda vodi narod” Ežena Delakroa.
Francuska svoje zvezdane momente ili napretke nije realizovala kroz reforme društva već kroz revolucije i demonstracije. Razlika je u tome što su se nekada revolucionari borili za slobodu i prava i napadali su zatvore da oslobode saborce, danas se bore da sačuvaju privilegije, stečena prava i napadaju bankomate i razbijaju izloge luksuznih prodavnica, neko iz obesti, neko iz koristi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
