Bertioga, Sao Paulo. Obala Atlantskog okeana.
Volfgang Gerhard korača mokrim peskom, pod njegovim pogledom natkrivenim nakostrešenim obrvama puca modra pučina.
Ulazi u vodu. Hladni talasi zapljuskuju mu članke, cevanice, butine, stomak, grudi. Korača polako, blago poguren ne bi li savladao otpor okeana, šake mu se lenjo vuku po penušavoj, uzburkanoj površini vode, sve dok ne izgubi tlo pod nogama. Onda pliva. Otiskuje se i počinje da grabi rukama unapred, praćakajući nogama i isturajući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. U gustim čekinjastim brkovima i ispucalim usnama ukus soli, na proćelavom pegavom temenu vrelina sunca. Odmiče od plaže.
A onda gubi dah. Naprasno. Disanje mu postaje isprekidano, rastrzano, više nalik ropcu. Potom stiže i bol, prodoran i nesnosan, probadanje u prsima što se postepeno širi i kao plima obuzima ruke, ramena, vilicu. Sopstvene grudi postaju mu pretesne, skučene, pogled zamućen.
Okreće se ka plaži. Nadljudskim naporima pokušava da otpliva nazad, ali ruke više ne slušaju, mišići se grče i trnu. Shvata da je kopno predaleko. Shvata i da je verovatno kraj.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
