Kleopatra je znala…

Kleopatra je znala da joj je to jedina šansa.

Znala je da je Gaj Julije Cezar doputovao u Aleksandriju kako bi pokušao da ugasi požar građanskog rata koji je pretio da proždere čitavu zemlju, da je njen brat Ptolemej XIII već spremio Pompejevu glavu ne bi li umilostivio rimskog vojskovođu i privoleo ga da stane na njegovu stranu, i da će joj, ne uspe li ona da ga omađija pre Ptolemeja, Egipat procuriti kroz prste kao vreli saharski pesak.

Zbog svega toga je znala i da mora da deluje što pre. Uz pomoć svog vernog sluge Apolodorusa Sicilijanca, Kleopatra je, svesna koliko Cezar voli da uživa u društvu žena plemenitog porekla, jedne večeri 47. godine pre nove ere čamcem tajno otplovila do palate u kojoj je on boravio. Plutarh piše da je u Cezarove odaje uspela da uđe tako što ju je Apolodorus, umotanu u vreću za spavanje, uneo na leđima.

“Kleopatra je tim potezom potpuno ‘zarobila’ Cezara, pokazavši se kao šarmantna i smela koketa”, piše Plutarh.

Samo jedan susret s njenim urokljivim očima, crnim kao da se u njima ogleda bezdano dno Nila, bio je dovoljan da mu se pomuti um; ma, mogao je Ptolemej pored Pompeja da obezglavi još stotinu Cezarovih zakletih neprijatelja, da donese njihove glave poput ratnih trofeja i udvorički mu ih spusti pred noge moleći ga da mu pomogne da smakne Kleopatru i zavlada Egiptom, opet bi sve bilo džaba. Celokupna Kleopatrina pojava – od njenog prkosnog niskog čela i oštre, svetlucajuće tamne kose, preko blago zašiljenog nosa i gustih pijavičastih trepavica, pa sve do njene pronicljivosti, očaravajuće elokventnosti i pitkog glasa u kom bi se mogla utoliti najvrelija pustinjska žeđ čitavog Egipta – nije mu ostavljala ni jedan jedini sekund premišljanja; u borbi dvoje naslednika faraona Ptolemeja XII oko egipatskog prestola, Cezarova naklonost mogla je biti poklonjena Kleopatri i samo Kleopatri.