Četvrti odlomak novog romana u nastajanju “Noćni voz”, koji ćete moći ekskluzivno da pratite na Velikim pričama.
Prethodni deo pročitajte na linku.
Pratite izbor za 100 najboljih romana.
***
„Živeo kralj!“
„Živeo!“
„Ali ne bilo koji kralj! Pravi kralj! Jedini kralj!“
„Tako je!“
„Živeo viteški kralj Milan Obrenović, naš patron i oslobodilac!“
„Živeo!“
„I smrt onom njegovom isprtku i kurvetini od njegove žene!“
Glavati čovek u plavom mundiru, ne baš visok ali dovoljno korpulentan da poseduje određenu, preteću spoljašnost, prevrnu očima i reče:
„Dobro, Vemiću… Ne moraš da mi kvariš zdravicu.“
Drugi oficir, takođe u plavoj, obrenovićevskoj uniformi, raširi ruke u potezu odglumljenog čuđenja, pa nevino upita:
„Pa zar se nismo zbog toga ovde okupili, Apise?“
Taj drugi oficir bio je još glavatiji i delovao je neotesano i grubo baš kao što je njegov izgled sugerisao. Međutim, u njegovim očima iskrilo je neko nedefinisano, ali vrlo uočljivo ludilo. Cenio sam ga da je bio jedan od onih tipova koji su maltretirali vršnjake u školi, kada nisu ubijali vrapce i mačke čistog sadizma radi, a da sada, kad je postao širitlija, maltretira i vojnike, jer mu se može.
„Kad kažeš kurvetina od žene, na koju tačno misliš, Vemiću? Na kraljicu Nataliju ili na Dragu Mašin?“, upita treći oficir, sušta suprotnost od ludaka sa očima serijskog ubice, koji je sedeo malo dalje i pušio cigaretu na muštiklu. Bio je uredno ošišan, obrijan i sa štucovanim brkovima koje je fazonirao neki vešt brica. Podsećao me je, ne znam zašto, na glumca Nebojšu Dugalića.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
