Subota, 29. jul najzad nije bio tropski dan. Lakše se disalo. Kasno popodne javila sam se Davidu Albahariju, najboljem prijatelju. Znam ga od kako znam za sebe. U poslednje vreme loše se osećao. Odgovorio je nepoznat ženski glas: “Tu je David. Davide! Pa molim Vas! Mimica zove. Javite se bar njoj.” I javio se. Jedva čujnim glasom. Ništa nisam razumela. Samo šapat. Svi mi, porodica i najbliži prijatelji, navikli smo na njegovu nadljudsku volju i snagu da se izbori sa jezivim posledicama dvadesetogodišnje borbe sa najopakijim vidom Parkinsonove bolesti. “Davide piši! Davide, javi se! Davide, jedi! Odgovori Davide na mejl! Kada ćeš dovršiti roman Davide!?” I on je sve to (sa kojom unutrašnjom snagom?) dovršavao. Hirove je ispoljvao isključivo u izboru jelovnika, tačnije, kolača. Kada sam stigla, zatekla sam ga u stolici sa visokim naslonom, kraj pisaćeg stola. Bio je potpuno klonuo. Oči Davidove žene Bojane bile su pune suza. “Idi kod njega,” rekla je. Možda se nadala nekom čudu. I ušla sam u Davidovu dobro poznatu sobu. Jedva razgovetno rekao je da ga bolje namestim i okrenem prema stolu. Pokušao je da dotakne tastaturu računara. Nekoliko puta. Kao da hoće nešto da napiše. Tada su mu i ruke klonule. Posedela sam kratko pored njega. Doticala sam ga po glavi i rukama, grlila, iako dobro znam da to ne voli. Setila sam se Kafke i “Umetnika u gladovanju”. Srce mi je lupalo negde u vratu. Kada sam rekla da ću da pođem, glumeći opuštenost, tiho je, sada razgovetno, kazao: “Ostani.” I to su bile poslednje reči koje mi je uputio. Sutradan je zaspao večnim snom. Nastavio svoj put po zamišljenoj kružnici kao Indijanac iz legende. Ponovo u prošlost, pa napred ka novoj budućnosti. Dakle, bez kraja. Naš veliki pisac. Naš jedini savremeni svetski pisac.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
