Subota, 29. jul najzad nije bio tropski dan. Lakše se disalo. Kasno popodne javila sam se Davidu Albahariju, najboljem prijatelju. Znam ga od kako znam za sebe. U poslednje vreme loše se osećao. Odgovorio je nepoznat ženski glas: “Tu je David. Davide! Pa molim Vas! Mimica zove. Javite se bar njoj.” I javio se. Jedva čujnim glasom. Ništa nisam razumela. Samo šapat. Svi mi, porodica i najbliži prijatelji, navikli smo na njegovu nadljudsku volju i snagu da se izbori sa jezivim posledicama dvadesetogodišnje borbe sa najopakijim vidom Parkinsonove bolesti. “Davide piši! Davide, javi se! Davide, jedi! Odgovori Davide na mejl! Kada ćeš dovršiti roman Davide!?” I on je sve to (sa kojom unutrašnjom snagom?) dovršavao. Hirove je ispoljvao isključivo u izboru jelovnika, tačnije, kolača. Kada sam stigla, zatekla sam ga u stolici sa visokim naslonom, kraj pisaćeg stola. Bio je potpuno klonuo. Oči Davidove žene Bojane bile su pune suza. “Idi kod njega,” rekla je. Možda se nadala nekom čudu. I ušla sam u Davidovu dobro poznatu sobu. Jedva razgovetno rekao je da ga bolje namestim i okrenem prema stolu. Pokušao je da dotakne tastaturu računara. Nekoliko puta. Kao da hoće nešto da napiše. Tada su mu i ruke klonule. Posedela sam kratko pored njega. Doticala sam ga po glavi i rukama, grlila, iako dobro znam da to ne voli. Setila sam se Kafke i “Umetnika u gladovanju”. Srce mi je lupalo negde u vratu. Kada sam rekla da ću da pođem, glumeći opuštenost, tiho je, sada razgovetno, kazao: “Ostani.” I to su bile poslednje reči koje mi je uputio. Sutradan je zaspao večnim snom. Nastavio svoj put po zamišljenoj kružnici kao Indijanac iz legende. Ponovo u prošlost, pa napred ka novoj budućnosti. Dakle, bez kraja. Naš veliki pisac. Naš jedini savremeni svetski pisac.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
