U nedostatku boljih ideja, krajem 18. veka medicina se uveliko služila puštanjem krvi, pijavicama, čestim klistiranjem i sličnim metodama. Ovakav pristup lečenju bolesti zove se alopatija (na grčkom: allos = suprotno, pathos = bolovanje), jer se na bolesnike delovalo kontrastimulansima: kad čovek ima visoku temperaturu, smatralo se da krv treba “rashladiti”, tj. pustiti je da isteče iz organizma. Nema sumnje da su ovakvi poduhvati donosili više štete zdravlju bolesnika nego koristi. To je ispravno zapazio nemački lekar Samuel Haneman (1755–1843) i odlučio da primeni suprotan postupak, koji je prozvao homeopatija (homios = slično). Umesto terapije suprotnim stimulansima, primenio je lečenje vrlo malim dozama supstanci koje izazivaju iste simptome kao i sama bolest, ali su te supstance bile toliko razblažene da nisu imale nikakav efekat na tok bolesti. Takvo “lečenje” bilo je jeftinije i pristupačnije širokom krugu korisnika, a i manje je škodilo pacijentu nego tadašnje invazivne metode lečenja. Popularnost homeopatije naglo je počela da raste.
Haneman je zaposlio grupu medicinskih asistenata i dao im zadatak da ispitaju reakcije organizma na veliki broj supstanci. Kasnije je sistematizovao rezultate i propisao koji će se rastvori koristiti protiv kojih bolesti, vodeći računa o tome da simptomi bolesti budu što sličniji reakcijama na te supstance. Tokom ovog obimnog posla razvio je gledište po kome 7/8 svih bolesti nastaje kao posledica zaraznog oboljenja koje je prozvao psora (što na grčkom znači svrab ili šuga). Poslednju osminu pripisao je sifilisu i bradavicama na polnim organima. Zavisno od toga koji organ je napadnut, psora se manifestuje kao debilitet, histerija, ludilo, epilepsija, karijes, rak, paraliza, katarakta, rahitis, astma, razne vrste bolova i tako dalje.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
