Velike priče ove nedelje: Glasove rasipajmo samo na dobre romane

„Do tada, a posebno posle toga, glasove rasipajmo samo na dobre romane!“

Ovako je Marko Prelević završio novi presek našeg izbora 100 najboljih romana.

I mislim da je to sasvim dobar početak mog javljanja, pošto u Nedeljniku unazad 15 godina pišemo obrnutim redom.

Pošto se mnogo priča o rasutim glasovima, ovo je jedino gde je to kompliment.

Crnjanski protiv Miloša Crnjanskog. Ili moj Tišma protiv dvojice Aleksandra Tišmi.

No, kamo sreće da su ti ljudi na listi.

Mada, ko zna. Pošto kod Đorđa Lebovića – a to je jedino što mogu da vam otkrijem pre konačne liste: mislim da će “Semper idem“ biti najbolji moderni roman – ima jedna scena o kojoj priča njegova supruga Zlata. Borislav Pekić mu objašnjava kako mora Milošević da završi te stvari, pa ćemo lako da ga skinemo.

To je uvek ta zabluda. Za mene – i ludilo.

Pekić je to veče proveo sa Lebovićevom suprugom Zlatom, plačući.

Lebović je ujutru rekao da je to uticaj Mihiza. Ali, najvažnije, Pekić – da, onaj koji je izgubio od Šešelja na izborima u Rakovici – priznao je svoju grešku.

Pa priznajte i vi svoju. I oko klinaca i oko njihove liste. Uostalom, o tome sam pisao juče, pa da se ne ponavljam. Pročitajte.

Miladinović je sve sveo na još bolju poentu: “Pokret bez lica ne može da izgubi lice.“

Panović, na jedan veliki i dobar tekst u njegovom stilu.

Tako da narednih meseci očekujte velike priče o velikim izborima u Srbiji.

Slični su nedavno bili u Mađarskoj, a jedan prijatelj mi je pričao kako je kolima prolazio celu Budimpeštu da nađe bilbord Petera Mađara. Nije ga bilo.

Ali ne pobeđuju više bilbordi. Džo Rogan ima više gledalaca od CNN-a.

I to želim, svim srcem, a rekao sam mu uživo, mom vršnjaku i prijatelju Zoranu Kesiću, koji je skinut uz sramno saopštenje, to su dve plate menadžera  s porezima, da postane najveći regionalni šoumen, što on odavno jeste. Ali u svojoj produkciji. Kakvi bre Portugalci, ili bilo ko.

Nekada su mediji živeli od čitalaca, ili gledalaca. I internet je to vratio. Tako da je i na vama. I da zapratite Kesića, pomognete mu na Patreonu, ali i da se pretplatite na ovaj sajt. Da ne bude da vam nismo rekli.

Jer, inače šta ćemo kad nema nikoga ko će da odlučuje umesto nas?

Tu, kao i uvek, preporučujem meni omiljenog Aleksandra Misojčića. Ove nedelje imam i dodatni razlog. Njegov novi tekst počinje od slobode koju smo toliko želeli, a onda nismo baš znali šta ćemo s njom.

Lako je znati protiv čega si. Malo je teže kad te neko pita: “Znaš li šta hoćeš?“

Naslov je: “A đavo se smeje i govori: dođi, dođi da vidiš šta ima ovde…“

Ja bih poslušao ovaj poziv. Makar ovaj za čitanje.

Ili makar ovaj moj za pretplatu. To je espreso u većem gradu.

Rumena Bužarovska piše o Viber grupi svoje zgrade.

“Žena u komšiluku“ je naš najčitaniji tekst. Normalno.

Jedna mala stambena zajednica, a u njoj čitav raspored moći: ko odlučuje, ko govori i zašto se podrazumeva da žena treba da ima nekoga ko će govoriti umesto nje.

U ovom tekstu postoje tri dodatna teksta, i to je jedino što sam ja, kao urednik, rekao da se podeli na mrežama narednih dana: “Uspešni manijak sa stiroporom“… Da ne otkrivam dalje. Meni jedan od boljih tekstova u poslednje vreme.

Ante Tomić je našao najkraće objašnjenje naše civilizacijske propasti: „Nacionalizam je kao herpes“, čime je stavio tačku na mučno praćenje hirotonisanja čoveka osuđenog za genocid (ili najstrašnije zločine), kako pričaju ovi sa sahrane. A meni ostaje nejasno kako neko može da veliča genocid ili najstrašniji zločin. Ili evo nek bude i najsitniji. Ali, evo ide to RTS-u.

Mnogo toga je meni nejasno. U svetu i Evropi srećom imam Željka Pantelića, kao i vi, pa uz redovni Georeport ponedeljkom, koji ja nekad slušam satima u kolima, čitam i stvari koje mi redovno objasni, kao ove u Nemačkoj danas: “Nije sve tako crno u Saksoniji. Ili jeste!“

Da završimo s laganijim temama.

Poslali smo u doštampavanje novu knjigu Milana Damjanca, a ove nedelje šaljemo i staru (ili stariju), “Još ovo ti fali za sreću“. Najjeftinije i najbrže naručite na našem sajtu, gde se nalaze sva naša izdanja, ali i izdanja koja mi preporučujemo, uključujući ona sa liste 100 najboljih romana.

Damjanac piše o putu od “volim te“ do “ne mogu da te podnesem“.

O trenutku kada otkrijemo da drugi čovek ima sopstvene želje, mane i mišljenje. I da neće baš uvek potvrđivati naše.

Opet se neko osamostalio.

A ako ste samo želeli nešto da pogledate ovog vikenda, tu je kao i uvek Slobodan Vujanović koji je pisao (pozitivno :)) o jednom filmu i jednom automobilu koji je nadživeo državu – “Yugo ide u Ameriku“. Naslov njegove kritike: “I srećom, nema ga više“.

Ja sam bio na beogradskoj premijeri. I ne pamtim da sam se toliko smejao.

Posebno u delu gde su i Filipa i Yugo spasili Bosanci.

Filip Grujić nam je poslao i svojih deset romana.

A Rosić je posle Kejt Mos uhvatio Gorana Bogdana.

Kako se kaže, na sva pitanja.

„Ja sam cijelim svojim bićem uz studente“, kaže Bogdan i odgovara na pitanje o firmi sa srpskom ministarkom. Priča i o meni naravno nepoznatim kriminalcima iz Zagreba, koji će u Hrvatskoj sigurno sam biti velika tema.

Za kraj, ipak, preporučujem Kesićevu „Vikend priču“:

Kako naslov kaže, a ja sam ga stavio, “Nije pitanje hoće li biti emisije, nego hoće li biti televizije.“ To sam video ove godine u SAD.

Idu oglasi „TV ads doesn’t work“. Njujork oblepljen.

Ako imaš šer 4 odsto, znači da nemaš 96.

Ovo je digitalno doba. I to ćemo uskoro proveriti na izborima u Srbiji.

Kao što mi proveravamo svakog dana, i svake sekunde na ovom sajtu, na kojem smo okupili ljude koji se odlično razumeju, na jeziku koji svi odlično razumemo. I koji odlično funkcioniše. I jezik. I sajt.

Tako da, da se ponovim, i do vas je.

Pretplatite se na Velike priče ili, ako ste pretplatnik, poklonite ih nekome s kim želite da sutra imate o čemu da pričate. Biće vam važno jednog dana.

Jer, važno je da ne rasipamo glasove osim na dobre romane.

I na Velike priče.