Naredni dani za još jednu generaciju dece koja se spremaju za upis u srednju školu i fakultet biće ispunjeni pripremama, brigom, stresom, dilemama i kalkulacijama šta upisati, biće i svađa i znoja i suza, a neki roditelji zaboraviće na ono najvažnije: To niste vi, to je vaše dete.
Za bolje razumevanje ovog problema možda može da pomogne anegdota koju je ispričao jedan profesor sa američkog univerziteta. Profesor je pričao o tome kako zna da li je neko odgovarajući kandidat za upis na neki prestižni univerzitet i kaže da kada dođe kandidat sa najboljim ocenama – što se podrazumeva – pa mu u biografiji sve redom piše kao po receptu za savršenstvo: svira flautu, uspešan u sportu, ekološki aktivista, govori pet jezika, ove i one nagrade, bez ijedne mrljice… profesor zna da je to roditelj i njegove ambicije i želje, a ne to “savršeno” dete koje ima ispred sebe. I to zna tako što u šumu poželjnih karakteristika ne vidi ko je stvarno taj kandidat. I da bi bio mnogo bolji da ima to nešto drugačije, pa makar i delovalo uvrnuto i čudno, neku strast, nešto posebno, makar biografiju uprljao mrljom u vidu loše ocene. Jer autentičnost uvek košta.
I sve je tu logično. Koliko god da si dobar, ne možeš biti dobar u svemu, a najbolji možeš da budeš samo u onome što te “vozi”, što voliš i što tebe zanima ili za šta imaš strast ili talenat. Zato je najvažniji zadatak roditelja, a to mi je pre mnogo godina rekla Vesna Brzev Ćurčić, da prepozna kod deteta šta je to “nešto njegovo što ga zanima” i da mu u tome pomogne da to razvija, a niko ne kaže da je to kod sve dece lako otkriti do upisa u školu (srećom postoje gimnazije).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
