Moj otac je voleo rituale. Preminuo je mirno, u 93. godini života, ostavivši nam štura uputstva za sahranu, uputstva koja liturgijski obred stavljaju na prvo, a pokojnika na drugo mesto. Pastor koji je obavio sahranu u čitavoj svojoj karijeri nije video ništa slično – moj otac želeo je da tokom čitavog pokopa njegovo ime nijednom ne bude spomenuto. Prostije rečeno, želeo je jednostavnu službu sa evharistijom, i da se sahrana obavi pre službe, a ne posle.
Na pogreb je došlo preko dve stotine ljudi (neki su došli i iz najudaljenijih krajeva sveta), samo kako bi prisustvovali sahrani čoveka čiji kovčeg neće ni videti, i čije ime sveštenik neće ni spomenuti; sva ta ogromna “publika” koja je prevalila veliki put iz čiste ljubavi prema mom ocu na kraju je dobila samo jednu najobičniju službu. Zahvaljujući odličnom pastoru i još boljem orguljašu, služba zaista jeste bila dobra, ali je, na kraju dana, i dalje bila samo obična služba.
Kada sam saznao na koji način moj otac želi da bude sahranjen, uopšte nisam bio iznenađen, niti zabrinut. Bio sam svestan da će neki ljudi, nakon tako jednostavne ceremonije, verovatno, ma koliko to čudno zvučalo, želeti više. Na kraju pogreba, zapitao sam se da li je moguće da tata nije imao svest o tome da je njegova poslednja želja disidentska isto toliko koliko je i “spasonosna”. Jer, naše sahrane, potpuno lišene ritualnih obaveza, rasule su se u beskonačan broj varijacija, uglavnom veoma stresnih za one koji su blisku osobu izgubili, i zbunjujućih za one koji predstavljaju, nazovimo to tako, “publiku”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
