Jutros sam video na Instagramu jednu staru crnobelu fotografiju gde je uslikana fudbalska lopta zaglavljena ispod nekog automobila. Golf ili stokec, pretpostavljam…
Ispod je neko napisao:
ŽELIM DA SE VRATIM U VREME KADA MI JE OVO NAJVEĆI PROBLEM U ŽIVOTU
A onda sam se prešaltao na Fejsbuk i spazio zanimljiv post:
“Neki čovek leži na klupi u parku ispred moje zgrade… Ili je narkoman ili Jugosloven.”
Nostalgija sama po sebi nije loša, čak ni kad je patetična ili cinična, ali postoji trenutak u vremenu kada ona postaje mit. Na prošlost se može gledati na dva načina. Sa čežnjom, u prvom slučaju, ili sa ironijom, u drugom. Pošto pripadam generaciji koja je bila među poslednjim Titovim pionirima, dovoljno sam mator da se jasno sećam tog med-i-mleko života u SFRJ ali ne toliko da u njemu uživam jer se utopija raspala otprilike kad sam bio u završnom razredu osnovne škole.
Opet, smatram da sam svoje formativne godine proveo u možda najzanimljivijoj i najutopističkoj deceniji, gde je sve bilo posledica onih prethodnih a koja je započela smrću najvećeg sina naših naroda i narodnosti i završila se smrću same države. Bile su to opojne godine Olimpijade, “Live Aida”, kompjutera made in EI Niš, sportskih uspeha, novog talasa i repertoarskog filma…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
