Večernji sati 25. oktobra u Novom Sadu delovali su nadrealno, što nije ekskluzivitet jednog grada u noći pada sa vlasti Aleksandra Vučića.
Nije bilo potrebno mnogo vremena da se veliki broj ljudi, nakon što je opozicionar Aleksandar Vučić priznao poraz, okupi na Trgu slobode. Ispod Miletića, između Gradske kuće i Katedrale, proslavljali su upravo ideju po kojoj je centralni gradski plac i nazvan.
Oni kojima je odrastanje proteklo uz konstantne napredno-radikalske tirade kojekakvih sma(t)rača na roditeljskim TV ekranima, a takvih je na Trgu bilo najviše, možda su po prvi put osetili, videli, čuli, pomirisali to što jeste ili bi mogla da bude – sloboda.
Na prozorima doma za srednjoškolke u centru grada, devojčice su se popele na prozore, otvorile ih širom, na lica su zalepile nalepnice „Studenti pobeđuju“, broj tri, uzele su šta im se našlo pri ruci i udarale o rešetke koje su ih sprečavale da pobegnu iz svojih soba. I one bi bile među gomilom drugih, radosnih ljudi, da čuvar nije zaključao ulazna vrata tačno u određeno vreme, posle kog nema ni napolje, ni unutra.
Ispod prozora su se okupljali njihovi vršnjaci i zajedno su pevali „Tri poljupca“ ili su nešto dobacivali jedni drugima. I to je bilo lepo. I to je bilo prirodno na način koji je nemoguć među naprednjacima.
Svaki političar koji protiv sebe okrene i klince, koji čak i ne mogu da glasaju za ili protiv njega, ispisuje se sa liste onih koji bi mogli da se predstavljaju kao eksperti, autoriteti…
Tako se završava jedna etapa Vučićevog političkog života – prodavao je priču da je svetski lider, a sa vlasti su ga ispratila deca skandirajući „jedan čovek sreće nemao“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
