U nedavnoj, detaljnoj analizi na Velikim pričama Svaki Srbin je od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara (autor Ivan Ostojić), upoznati smo sa ogromnim procenjenim proizvodnim gubicima koje je srpska privreda podnela u poslednje tri decenije. Ovi troškovi su kako eksplicitni, jer su danas građani Srbije među najsiromašnijim u Evropi, tako i implicitni, izraženi u oportunitetnim troškovima, to jest troškovima izgubljenih prilika.
U temelju privrednog rasta nalaze se prirodni resursi, fiksni kapital, inovacije i organizacija. Ključni činilac koji kombinuje ove faktore u više ili manje napredni tehnološki algoritam jeste čovek – njegova starosna i kvalifikaciona struktura. Evidentno je da u napredne zemlje koje kontinuirano teže boljem standardu, sigurnosti i pravnoj državi ljudi dolaze, i nasuprot tome, da iz zemalja koje stagniraju i kaskaju za boljim životom ljudi odlaze.
Nažalost, Srbija spada u ove druge zemlje, sa izraženom emigracijom i političkim strukturama koje umesto stvaranja nove vrednosti preferiraju zaduživanje, preraspodelu, korupciju, polarizaciju društva i tehnološko zaostajanje. U čvrstom zagrljaju fiktivnih narativa, ova društva žive u prošlosti. Juval Noa Harari lepo je primetio da je „… osnovno obećanje predmodernih vladara očuvanje tradicionalnog poretka, pa čak i povratak nekom izgubljenom zlatnom dobu“ (Sapijens).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
