U nedavnoj, detaljnoj analizi na Velikim pričama Svaki Srbin je od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara (autor Ivan Ostojić), upoznati smo sa ogromnim procenjenim proizvodnim gubicima koje je srpska privreda podnela u poslednje tri decenije. Ovi troškovi su kako eksplicitni, jer su danas građani Srbije među najsiromašnijim u Evropi, tako i implicitni, izraženi u oportunitetnim troškovima, to jest troškovima izgubljenih prilika.
U temelju privrednog rasta nalaze se prirodni resursi, fiksni kapital, inovacije i organizacija. Ključni činilac koji kombinuje ove faktore u više ili manje napredni tehnološki algoritam jeste čovek – njegova starosna i kvalifikaciona struktura. Evidentno je da u napredne zemlje koje kontinuirano teže boljem standardu, sigurnosti i pravnoj državi ljudi dolaze, i nasuprot tome, da iz zemalja koje stagniraju i kaskaju za boljim životom ljudi odlaze.
Nažalost, Srbija spada u ove druge zemlje, sa izraženom emigracijom i političkim strukturama koje umesto stvaranja nove vrednosti preferiraju zaduživanje, preraspodelu, korupciju, polarizaciju društva i tehnološko zaostajanje. U čvrstom zagrljaju fiktivnih narativa, ova društva žive u prošlosti. Juval Noa Harari lepo je primetio da je „… osnovno obećanje predmodernih vladara očuvanje tradicionalnog poretka, pa čak i povratak nekom izgubljenom zlatnom dobu“ (Sapijens).
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
