Nemili događaji vezani za oduzimanje dece Ani Mihaljici ponovo su izbacili na površinu nebrojene slučajeve društvenih raslojavanja u današnjoj Srbiji. Nisam sociolog, politikolog ili političar, ja sam kliničar koji je imao višedecenijsko iskustvo u radu sa decom koja su odvajana od porodica ili nisu odvajana, a trebalo je da budu. Ne baš retko sam pomislila da bih detetu mogla da pomognem jedino tako što bih ga povela svojoj kući. Ovo govorim u smislu bespomoćnosti kojoj su stručnjaci povremeno izloženi.
S druge strane, čim se dogodi neka velika kriza, politička, ekonomska, neprijatelj se uvek traži van nas samih. Na tapetu su pre svega „nečastive“ zapadne sile, urote, zavere neviđenih razmera usmerene na našu nejač, osiromašeno građanstvo, doživljaj bespomoćnosti, beznađa i nemanja pravde. Neće biti baš da je tako, ali sve može da bude povod za okupljanje građana, manje ili više mirno/nemirno, spavanje ispred neke institucije, pretnje pa i fizičko nasilje.
Ne ulazeći u ispravnost bilo čije odluke vezane za porodicu s početka teksta, želim da podvučem ono što već znamo. Postoje različite vrste porodica, posebno majki i posebno očeva. Niti su svi roditelji idealni, daleko od toga, niti su sve porodice funkcionalne, takođe daleko od toga. Ono što je bitno za razvoj svakog deteta jesu dovoljno dobri uslovi u porodici sa oba ili jednim roditeljem koji omogućavaju ne samo da dete raste, nego da raste u svom najboljem interesu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
