Započnimo ovo u maniru Paola Sorentina, odnosno malom premisom. Jednu od priča u zbirci “Toni Pagoda i njegovi prijatelji” napuljski reditelj i pisac započinje time da bi, pod (dalekom) pretpostavkom da jednog dana sretne gospodina Boga, postavio sledeće pitanje: “Najdraži, ali zašto si izmislio stršljene?”
U mom slučaju to bi bili komarci. Proklete krvopije.
Komarci me dovode do mentalnog rastrojstva. Otvoren prozor tokom leta podrazumevao bi narednu scenu: stojim na krevetu u spavaćoj sobi i pokušavam jastukom da eliminišem nevolju. Istovremeno, to je značilo navikavati se na poraz, jer bi uvek preživeo barem jedan koji je našao sigurno mesto dok se svetla ne ugase. I onda bi kretao u akciju.
Ljudi ne lupaju često sami sebi šamare, obično to urade kada shvate da su ispali teške budale. No, ja sam taj zadatak obavljao sezonski, a razlog su, naravno, bili komarci. Zujao bi oko glave, šaputao bi svoje “zzzz” na uvo, petljao se oko vrata, ramena, lagodno se baškario i gozbio kod nogu, što bih pokušavao da okončam naglim pokretima ruke. Najiritantniji zvuk na svetu bi potom nestao. Na minut-dva, samo da bi se uvek vraćao, silan u svom bezobrazluku.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
