To je uvek bio siguran način da je iznerviram. Dok se vozimo pored nekog polja ili voćnjaka, pitao bih je koji je to drvored ili šta su to posadili, i naravno da ne bi znala. Nikada ne bi znala. Da nije lešnik? Da nije uljana repica? Možda je pšenica? Znaš li ti uopšte razliku između ječma i lana?, insistirao sam, dok se njeno strpljenje polako trošilo: ima jedan trenutak kada neprimetno zakoluta očima, a nozdrve počnu da se šire. Opasna zona.
U njenu odbranu, odgovor na takva pitanja uglavnom ne znam ni ja. U moju odbranu, ona je odrasla na selu. Pravom selu, gde poneko i dalje živi od svog rada, gde svako ima njivu i obrađuje je, gde ljudi diskutuju o setvi i žetvi, gde gledaju u nebo i kunu ga, pa ga onda još više kunu. (I ja sam, setiće se čitaoci ove kolumne, odrastao u selu po imenu Žarkovo, ali tamo je bilo začuđujuće malo poljoprivredne mehanizacije, s obzirom na onoliki ravni Makiš…)
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
