Come Armageddon, come Armageddon, come! – kaže Morisi u „Every Day Is Like Sunday“, i priziva li, priziva. Neću ponovo o Morisiju, o tome je bio prošli tekst, ali hoću o apokalipsi, koja mi je nenadano i tiho došla u san.
Mnogo pre onog dana kad sam počela da čitam Ivana Nastovića i zanimam se za nesvesno, pre časova tumačenja snova na masteru na fakultetu i tinejdžerske fascinacije Frojdom, osećala sam, intuitivno, da snovi nisu nevažni, da su oni postava svesti, da vrlo često na površinu izvlače ono što smo potisnuli ili zaboravili, da povezuju daleke obale, disparatne činjenice, umeju da uplaše i zabave.
Jučerašnji san me je iznenadio, jer mi je postavio jednostavno pitanje – da li će apokalipsa biti banalna ili poetična. Ne znam odakle mi je to došlo, ali verovatno mi se skupilo sve, od tenzija u društvu, lepota Veneta kojim sam putovala pre nekoliko dana, ambivalentnih emocija, od anksioznosti do ushićenja, pa i krivice, jer pokušavam i da uživam u ovom životu i, kao i mnogi, pronalazim neki rukavac radosti, neki beg, koncert, hranu, mesto da se osećam na sigurnom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
