Dug rok ne postoji. Na dugi rok svi smo mrtvi.
Napisao je Džon Majnard Kejns u Traktatu o monetarnoj reformi iz 1923. godine.
Moramo da žurimo, sve treba da bude gotovo do kraja 2026.
Parafrazirao je Kejnsa 100 godina kasnije, slučajno ili ne, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predstavljajući svoje ideje o ulaganju 12 milijardi evra državnog novca u izgradnju nacionalnog fudbalskog stadiona, novog sajamskog kompleksa, nekoliko rečnih pristana, i o proširenju stambenog kompleksa Beograd na vodi.
Iako je, kažu tumači njegovog dela, Kejns (govoreći o “smrti na dugi rok”) mislio da će tradicionalni kapitalizam propasti a liberalni kapitalizam uspeti, njegovo uzdizanje trajne sadašnjosti bila je jedna od najuticajnijih i najtrajnijih ideja posleratnog Zapada i najčešći motiv grozničave potrage mnogih vlada (recimo, Bila Klintona odranije ili aktuelne Redžepa Erdogana i Viktora Orbana) za kratkoročnim prosperitetom po cenu dugotrajnih nevolja i šteta. Kejnsova ekonomska teorija monetarne ekspanzije (investiranje državnog novca u infrastrukturu i socijalne programe) uparena s državnom kontrolom činila je srž Nju dila, programa kojim se Frenklin Delano Ruzvelt borio protiv Velike krize u pokušaju da stvori državu blagostanja, personalizovanu u liku predsednika.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
