Da li je slobodno društvo u kojem nekolicina vedri i oblači?

Isečak iz nove knjige Džozefa Stiglica „The Road to Freedom: Economics and the Good Society“ za Velike priče priredio Ognjen Terzin

***

Svaka rasprava o slobodi mora početi pitanjem o čijoj slobodi pričamo. O slobodi jednih da naude drugima, ili o slobodi drugih da ne budu povređeni? Prečesto jednačinu ne postavimo na valjan način: vlasnici oružja nasuprot žrtvama nasilja; hemijske kompanije nasuprot milionima ljudi  koji pate od toksičnog zagađenja; monopolističke kompanije za lekove nasuprot pacijenata koji umiru ili čije se zdravlje pogoršava jer sebi ne mogu da priušte lekove.

Razumevanje značenja slobode je neophodno za stvaranje ekonomskog i političkog sistema koji ne obezbeđuje samo efikasnost, jednakost i održivost, već uključuje i moralne vrednosti. Sloboda – kada se inheretno vezuje za pojmove jednakosti, pravde i blagostanja – i sama je centralna vrednost. I upravo je ovako široko shvaćeni pojam slobode dobio pomalo “neadekvatan tretman” u moćnim tokovima savremenog ekonomskog razmišljanja – naročito onog koji se naziva neoliberalizmom, odnosno verovanjem da je sloboda, ona koja je najvažnija i iz koje sve druge slobode proizilaze, zapravo sloboda neregulisanih, nesputanih tržišta.

F. A. Hajek i Milton Fridman bili su najistaknutiji branioci slobodnog kapitalizma 20. veka. Ideja o “neograničenim tržištima” – odnosno tržištima koja nisu ograničenan nikavim pravilima ili propisima – je oksimoron jer bi, bez pravila i propisa koje nameće vlada, tu zapravo bilo malo trgovine i tržišta. Varanje bi bilo široko rasprostranjeno, poverenje mizerno. Svet bez ograničenja bio bi džungla u kojoj bi važna bila samo ogoljena moć koja bi određivala ko šta dobija i ko šta radi. Nikakvog tržišta tu ne bi bilo.

Bez obzira na to, Hajek i Fridman tvrdili su da je kapitalizam – onakav kakvim su ga oni tumačili, odnosno sa slobodnim i nekontrolisanim tržištem – najbolji sistem po pitanju efikasnosti, i da bez slobodnog tržišta i slobodnog preduzetništva ne bi bilo ni individualne slobode. Verovali su da će tržišta sama od sebe nekako ostati konkurentna. Zanimljivo je da su brzo zaboravili – ili prosto ignorisali – iskustva koja su donela monopolizacija i koncentracija ekonomske moći, zbog kojih je i došlo do Šermanovog (1890) i Klejtonovog (1914) antimonopolskog zakona. Kako je intervencija vlade rasla kao odgovor na Veliku depresiju, Hajek se zabrinuo da smo na “putu ka kmetstvu” (kako je to nazvao u istoimenoj knjizi iz 1944. godine), iliti na putu ka društvu u kome bi pojedinci postali potčinjeni državi.

Moji zaključci bili su radikalno drugačiji. Demokratske vlade, kakva je na primer u SAD-u, su baš zbog demokratskih zahteva na Veliku depresiju odgovorile kroz kolektivnu akciju. Neuspeh vlada da adekvatno reaguju na rastuću nezaposlenost u Nemačkoj utabao je put Hitlerovom usponu. Danas je neoliberalizam taj koji je donoeo ogromne nejednakosti i obezbedio plodno tlo za nicanje veoma opasnog populizma.