“Da li bi mogao da se vratiš tamo odakle si došao?”

Prvi nastavak feljtona Bojana Lekovića na Velikim pričama, sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.

***

Dugo sam čekao taj prvi oktobar dve hiljade i prve. Dan kada ću prvi put u životu da krenem na neki zaista ozbiljan posao. Jer, do toga dana radio sam ne na jednom, nego na dva univerziteta, ali nekako mi se sve to činilo kao obdanište. U meni je sazrevao osećaj da je došlo vreme da konačno odrastem.

Tog prvog oktobra pojavio sam se na recepciji zgrade gde je trebalo da počnem da radim. U to vreme KPN je u centru Haga imao veliki kampus u okviru kog se nalazilo mnoštvo zgrada. Meni je zapalo da radim u jednoj koja se zvala Hahsevestefier, ili HV4. Prijavio sam se na recepciji i kazao im da sam došao na svoj prvi radni dan. Recepcionerka mi je rekla da sačekam i onda je pozvala nekoga. Nakon kraćeg čekanja pojavio se čovek srednjih godina, visok, pravi zapadnjak. Ne izgledaju svi Holanđani baš tako, ali ovaj je delovao nekako američki. Rekao mi je da se zove Martin van Falen i potom me sproveo ka liftovima. Kažem sproveo jer tamo nije moglo da se uđe bez propusnice.

U liftu me je obuzeo vrlo neprijatan osećaj nepripadanja koji nije popuštao ni kada smo dospeli na sprat gde se nalazio sektor Platform menadžmenta ATM. ATM je u to vreme bila napredna tehnologija za telekomunikacione mreže. Moj posao je bio inženjerski i trebalo je da se njime bavim u ovom sektoru telekoma posvećenog fiksnoj mreži.

Kad smo izašli iz lifta, prvo što sam primetio bio je taj veliki prostor – open office i dosta ljudi koji su svi odreda bili značajno stariji od mene. I to je samo pojačalo osećaj nepripadanja. Vreme je bilo, onako, prilično holandsko. Ružno. Prvi oktobar, a već jesen. Martin mi je pokazao moj budući radni sto. Taj komad kancelarijskog nameštaja delovao mi je zapušten. Tu kao da niko nikad nije ni sedeo. Dobio sam još neki stari računar i stolicu pride. I seo sam na nju poput klinca koji je nešto zabrljao, pa je za kaznu poslat u ćošak, gde mu ne preostaje ništa drugo nego da od stida pokrije oči, nadajući se da niko neće videti njegovu bruku i sramotu.

Na prljavo dugme sam uključio taj računar, koji je bio povezan na KPN-ov intranet koji se zvao Agora. Tako sam imao pristup vestima u vezi sa događanjima u kompaniji, uvid u neke dokumente i – to je sve. Nisam imao pristup spoljnom internetu jer sam bio nov, pa nisam imao company card. To je značilo da niti mogu da izađem iz tog malecnog virtuelnog prostora KPN-a, niti mogu da mrdnem van zgrade, osim ako me neko ko već ima karticu iz nje ne izvede, pa me posle opet uvede nazad. Ali ko bi i zašto bi to uradio?!

Gledao sam ljude oko sebe i razmišljao šta da radim. Pokušavao sam da razumem to što sam našao na tom intranetu, posmatrao prostor u koji sam dospeo i bilo mi je teško. Zar ovako izgleda odrastanje, odrastanje u tuđini? U tim mislima me je prekinuo Martin.

“Slušaj, zove te šef.”

“A gde je šef ?”

Šefova kancelarija se nalazila na obodu open ofisa. Menadžeri su vrata svojih kancelarija držali otvorena. Ali čim sam ušao u šefovu kancelariju, Martin ih je zatvorio za sobom. I tako je sa spoljne strane tih vrata pisalo Lejndert Hlimerfejn, dok su me unutra Martin i moj šef koga vidim prvi put nakon intervjua fiksirali veoma ozbiljnim pogledima.