Biznis Istorija

Sony u Jugoslaviji: Niška avantura Akija Morite

Kako je 1989. onovremeni Ilon Mask posetio Jugoslaviju, kako su bugarski seljaci prvi dočekali japansku delegaciju, zašto je Moritu (samo) restoran u EI Niš "oborio s nogu"...

Sećanje direktnih aktera Miškovića (u sredini) i Spasojevića (levo) odudara od kasnijih (pa i današnjih) nostalgičnih tumačenja da je EI imala vrhunsku tehnologiju i da je zaostajala za najvećim svetskim proizvođačima u oblasti elektronike za samo jedan tehnološki ciklus / Fotografija iz arhive Jugokomerca
мар 31 2024, 05:00

Podeli

U aprilu te 1989. u Nišu se pevalo “Proleće je otpočelo s nadom da će jednom drugačije biti”.

Pokazaće se, nažalost, da je to bila labudova pesma koje su se Nišlije decenijama kasnije sa setom sećale i žalile za neiskorišćenom prilikom.

Nadu u bolje sutra u Niš, Srbiju i Jugoslaviju doneo je legendarni Akio Morita, suosnivač i predsednik kompanije Sony, onovremeni (osamdesete godine prošlog veka) Ilon Mask. Kad je stigao u Jugoslaviju, Morita je uveliko bio ovenčan slavom kultnog svetskog preduzetnika/menadžera čija se poslovna filozofija slušala, izučavala i primenjivala širom planete. U srcu te filozofije bila je – inovacija. Morita je verovao da uspeh kompanije zavisi od njene sposobnosti da kontinuirano generiše nove ideje, proizvode i usluge i zato je podsticao svoje zaposlene da razmišljaju kreativno i rizikuju u potrazi za revolucionarnim inovacijama.

Morita je došao u Jugoslaviju čija je ekonomija izdisala pod teškim balastom socijalizma i odlučila se za ekonomske reforme, otvaranje prema svetskom tržištu, privatizaciju i tranziciju ka tržišnoj privredi da bi preživela. Jedan od krupnih problema s kojim se suočila reformistička savezna vlada Ante Markovića bio je rešavanje sudbine tzv. socijalističkih privrednih giganata čije poslovanje nije bilo zasnovano na profitnom principu (uglavnom su poslovali s gubicima) i koje je država decenijama štitila čuvajući domaće tržište od inostrane konkurencije.

“Koncept koji je osmislilo političko rukovodstvo ondašnje Jugoslavije i koji je važio do Ante Markovića bio je da je naša ekonomija zatvorena za strane investitore i vlasnike. Razlog za takav koncept bila je činjenica da privreda nije bila sposobna da napravi iskorak ka novim tehnologijama pa smo prihvatili da radimo sa strancima, ne dozvoljavajući im da sami uđu na tržište. Strane kompanije mogle su da uđu u jugoslovensku privredu samo preko licenci koje su davale našim preduzećima da ona prave njihovu robu dok mi tu njihovu tehnologiju ne savladamo i počnemo sami da pravimo sopstvene proizvode. Tako je Elektronska industrija iz Niša radila sa Filipsom, a Crvena zastava iz Kragujevca sa Fijatom. Bilo je to lagano i pametno ovladavanje znanjima i tehnologijama ali i tržištima. Tržišta nesvrstanih država bila su glavna jugoslovenskim proizvođačima i oni su imali dobre ugovore, pre svega sa Indijom i Egiptom. Strane kompanije voljno su davale licence našim preduzećima jer smo mi pripremali ta tržišta za njihovu kasniju ekspanziju”, objašnjava Toplica Spasojević, zamenik direktora ondašnjeg spoljnotrgovinskog preduzeća „Jugoslavija komerc“. Naravno, jugoslovenska preduzeća imala su na raspolaganju i tržište Sovjetskog Saveza na kome nije postojala konkurencija (pa ni kvalitet nije bio previše važan) i s kojim se poslovalo na principu klirinških dolara i barter aranžmana (mi njima nameštaj, konfekciju, obuću, šminku, lekove, belu tehniku, a oni nama med, lekovito bilje, naftu, ugalj i čelik).

Sećanje direktnih aktera Miškovića i Spasojevića odudara od kasnijih (pa i današnjih) nostalgičnih tumačenja da je EI imala vrhunsku tehnologiju i da je zaostajala za najvećim svetskim proizvođačima u oblasti elektronike za samo jedan tehnološki ciklus. Akio Morita nije delio tu vrstu egzaltacije, naprotiv

Privreda nije bila zaštićena samo od stranih vlasnika, nego je domaće tržište visokim carinama i porezima faktički bilo zatvoreno za skoro sve strane proizvode. Tom činjenicom, a ne visokom produktivnošću (kako se to često danas nostalgično ističe) može se objasniti velika proizvodnja i prodaja, recimo, domaćih automobila (Zastava stojadin, jugo i florida) ili domaće zabavne elektronike i bele tehnike (EI, RIZ, Rudi Čajavec, Iskra, Gorenje, Obod). Primera radi, stalno je hvaljen podatak da niška Elektronska industrija pokriva 72 odsto tržišta u prodaji televizora i 80 odsto u prodaji radio-aparata, a prećutkuje se podatak da je tržište bilo zatvoreno za inostranu konkurenciju. U tom kontekstu često je korišćena priča o 70-im i 80-im prošlog veka kao “zlatnim” godinama kad se Elektronska industrija trkala na tržištu sa Filipsom i Grundigom čija prodaja faktički nije ni postojala u Jugoslaviji. Sredinom 80-ih godina prošlog veka carina i porez (kao zaštita domaće proizvodnje) na uvoznu tehničku robu bili su i do 70 odsto.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price