Kako je nastala pesma “Đurđevdan”

Svi nastavci feljtona “50 godina Bijelog dugmeta” kao i prateći tekstovi, video zapisi i podkasti biće dostupni na ovom linku.

***

U ovom nastavku feljtona, eto baš na dan slave Đurđevdan, objavljujemo deo razgovora Gorana Bregovića sa Brankom Rosićem u kom se frontmen Bijelog dugmeta osvrnuo na svoje veze sa romskom muzikom, što mu je obeležilo značajan deo karijere. Između ostalog, Bregović otkriva i kako je zaista nastala pesma “Đurđevdan”.

Nele mi je pričao kako je nastajao “Kalašnjikov”, na snimanju, da je Bata Stojković nešto krenuo da peva.

Kusta je mislio da bi to trebalo Nele da peva u filmu i ja sam sa Neletom to probao. Ali falilo je to nešto, to što sam dobio sa Romima. Na početku je “Kalašnjikov” napravljen kao rokenrol, ja ti ga mogu odsvirati kao čist rokenrol. Ali onda sam otišao u selo odakle su sve najpoznatije trubačke familije – Salijevići i Markovići.

“Kalašnjikov” je snimljen u kuhinji, Ćale to peva, najstariji vođa orkestra, koji je nažalost sada već pokojni. U tom trenutku je njegova žena pristavila ovčetinu od koje se ukovrdžava kosa. Ti nisi bio nikad u kuhinji u kojoj se kuva ovčetina. Ne daj bože ploče da mirišu, to bi bilo strašno. A ja u njegovoj kuhinji sa njim radim “Kalašnjikov”. A onda zakupim celi jedan sprat u hotelu, u Vladičinom Hanu. Dođu moji tehničari, ponesemo tehniku i krenemo da snimamo dole. Da bi se na kraju snimanje završilo u Domu kulture. Sa Markovićima i sa Salijevićima na bini. Nisam mogao dobiti ja taj zvuk i pesmu nikako bez toga da sam bio dole. I bez toga da je ta ovčetina smrdela kako je smrdela. Bez toga da je to baš sve tako bilo u Vladičinom Hanu.

Kad spominješ već Salijeviće i Markoviće, kako je bilo raditi sa Šabanom Bajramovićem?

Tražio sam ga za vreme rata ali niko ga nije mogao naći jer se on nije pojavljivao kući. Niko nije znao gde je, i ja sam jedno veče zaglavio u Beču. Išli smo od jedne do druge kafane u Beču, kad u jednoj, Šaban, peva i svira marakas, ja mu kažem: „Šabane, ja te tražim već godinu dana da probamo nešto zajedno”, a on kaže: „Stari, imam previše dece, ne idem kući.” I onda nekako smo uspeli da se nađemo ali on je već pre toga doživeo nekoliko moždanih udara i teško je pamtio. Moja najstarija ćerka Ema, koja je išla u muzičku školu, ona ga je korepetirala na snimanju i onda je on njoj napisao pesmu „Ema s tri pištolja”. To je jedan mnogo sladak čovek. Kad sam imao u Nišu koncert, pozvao me je da dođemo da pojedemo njegovo cigansko jagnje. To je zbilja divan svet, taj romski svet. Ljudi vole da gledaju to sa strane, a ja sam imao sreću da budem unutra, da vidim to iznutra. Svaka romska kuća bez obzira da li je od kartona, ona ima ambiciju da bude dvorac. Ti ćeš uvek i u kući od kartona pronaći neki ukras za dvorac. To je svet koji je puno toga dao čovečanstvu i verovatno će čovečanstvo u jednom trenutku to priznati. Ali ono što je možda najaktuelnije jeste ideja da se živi danas. To je ciganska ideja. Ne sutra, ne juče, ovo što ima da se živi, ima da se živi danas.

Jesi li viđao kasnije Šabana?

Posle sam ga u toj kasnijoj fazi gledao u jednoj romskoj kafani u Beogradu. Već je teško pamtio tekstove ali mu je raja dobacivala sa stolova kad zaboravi nešto. To je tako redak glas. To je glas kakav ima Sinatra, taj bariton koji svetli, to je jako retka osobina. To ima Sinatra i on i ne znam da li je iko više imao. Ja sam njemu napravio gej pesmu koju peva na romskom na mojoj ploči. Tekst ide: “Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere, a mi smo sa treće planete.” On to peva kao da je gej. Ali kaže mi: “Stari, promeni nešto ovde, jer ja nekad pevam i u Šutki.” To je ono romsko naselje u Skoplju. Naravno da sam menjao, taman posla da mu pravim problem.