U nekom trenutku života u Sjedinjenim Državama postala sam umorna, džangrizava i blago iziritrana sistemom koji se kreće isključivo u okviru striktnih binarnosti. Slušala sam mnogo o rasi, o rodu, o polu, o klasnim pitanjima koja su tek nedavno isplivala. Celokupno znanje o humanistici koje sam taložila, čuvala i reprodukovala u svom pisanju i sporadičnom akademskom radu svelo se na dve ili tri teorije o kojim sam saznavala na časovima – malo Fukoa, mnogo više Batler, a ponajviše intersekcionalnosti: teorije koju je na neki način “lansirala” Kimberli Krenšo, a koja pretenduje da objasni načine na koje društvo (koje je, u Americi, automatski pojedinac) operira u intersekcijama različitih identiteta: roda, klase, rase itd.
Na stranu to što se klasa tretira kao identitet i što, po ovoj teoriji, ima jednaku ulogu u “diskriminatornim praksama” kao, recimo, seksualno opredeljenje. Na stranu i to što teorija pretpostavlja da neko ko je siromašan i crn ima manje privilegija nego neko ko je beo i siromašan, a da neko ko je beo i siromašan ima jednako privilegija kao neko ko je crn i bogat (očigledno dovodeći celokupnu društvenu analizu na nivo dečjih pretpostavki).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
