Za mene je sreća

I pre nego što ju je zadesila najveća nesreća, razmišljala sam o njoj. U poslednje vreme baš sam razmišljala o divnoj Gabi Novak, o njenim pesmama, o glasu, o pevačkom i životnom putu, lepoti, gospodstvenosti.

Možda zato što je na televiziji ponovo skoro bio koncert, onaj čuveni koncert sa njom, Biserom, Matijom i Vasilom, a od toga ne može bolje, suptilnije, elegantnije, intimnije. Vraćala sam ga nekoliko puta, i pevala i ja sa njih dve, možda zato što je moje nikad ostvareno, a fantazirano zanimanje džez pevačica.

Delim rođendan sa Dajanom Krol, doduše nešto starijom, kao što delim i sa ljudima kao što su Mate Parlov i Miloš Žutić, a to me nije načinilo ni bokserkom ni glumicom, ali znam da volim, i to najviše volim taj i takav džez, onaj koji je možda više pop, ali koji je opet nekakvo nežno šetanje po oktavama, dirkama, pršljenovima kontrabasa i vratnim žilama saksofona.

Razmišljala sam o Gabi, jer su mi se po glavi motale neke njene vrlo rane pesme, koje sam čula u miksovima koje puštam u svojim predletnjim ritualima, dok sedim u bašti u šortsu, gledajući gde nisam dobro obrijala noge, gde su mi modrice, gde su mi izražene vene, dok lakiram nokte, pa se zaboravim i stopalo spustim u travu, dok sedim i uživam u mladom suncu, čekajući da moje butine boje fete dođu bar do gaude.

I u tom sedenju uz kafu, pokušavajući da od prirode dobijem nadahnuće da pišem, u takvoj bašti obrasloj divljim hibiskusom, što zvuči egzotično, a zapravo je samoniklo biljno ludilo, puštam sebi miksove ljudi koji su za nas sve prikupili i uobličili, Smeđeg Šećera, Tetkinih Radosti i Peđe Radovića (svih ovekovečenih u odličnom dokumentarcu Funk YU), uživam u onom što znam, a otkrivam i staro-novo blago.

I kreće Gabi, i to iz 1960, i pesma Ponesi, čije je dejstvo hipnotišuće, kao i preklapanje glasova, neobičan aranžman pesme reaguje sa bojom neba i cveća, stvara neki bubblegum efekat, nešto devojačko, naivno, starinski, a moderno.

A opet je to Gabi, samo rana i veoma mlada Gabi, na vidiku nije Arsen, pesme su sve obrade, aranžmane, orkestracije i svirački deo potpisuju Stipica i Nikica Kalođera.

A ta, za mene mistična i hipnotična Ponesi, zapravo je u originalu Venus koju peva u to vreme tinejdžerski idol Frenki Avalon. Devojačka slatkoća će uskoro preći u dramatiku i eleganciju, i tada će nastati te pesme koje su i neke od mojih omiljenih pesama uopšte, kao što su Pusti me da spavam, Gazi, gazi srce moje. Kada razmišljam o toj epohi, uz njih su tu sigurno Josipine Ležaj od suza i Srela sam se s njim, Biserino Tužno popodne i Na licu tvom Jadranke Stojaković (bossna nova).