Duge lopte i udobne stolice: Istorija fudbalske analitike

Kroz istoriju fudbala intuicija je često imala presudnu ulogu. Treneri nisu imali način da dođu do većine podataka koje danas smatramo normalnim i svakodnevnim, ali su najuspešniji među njima uspevali da uz pomoć intuicije pronađu rešenja i unaprede igru. Drugi su ih zatim sledili. Analiza podataka olakšala je taj proces i dala mu naučnu podlogu

Analitika i sport su stari drugari. Statistika se u američkom sportu beleži još od XIX veka (elementarne podatke o bejzbolu možete da pratite od osnivanja Major League Baseball, a ona je krajem aprila napunila 147 godina; osnovni box score za taj sport napravljen je još ranije, 1858. godine), samo su se novi podaci vremenom dodavali, a u digitalnoj eri broj opcija postao je skoro neograničen.

Ali fudbal je kasnio iz donekle objektivnih razloga. Dva najpopularnija američka sporta igraju se po kreni-stani principu. Onaj stari, bejzbol, sastoji se od niza sekvenci u kojima su automatski određene strane (odbrana-napad), principijelna dvojica protagonista (bacač i udarač), i većina ishoda (ball-strike-hit), a čak i sve ostale varijacije mogu da se upakuju na jednu stranu tabele.

Onaj noviji, američki fudbal, jeste dinamičniji i haotičniji, ali je i dalje iseckan na veliki broj kratkih sekvenci, i dalje donosi podelu napad-odbrana, i dalje lopta odmah ide u ruku kvoterbeka, posle čega postoje generalno tri opcije (sack, pas, trčanje), i čak je broj igrača napada koji posle QB smeju da u toj akciji dodirnu loptu u velikoj većini situacija sveden na jedan.

Košarka i hokej nude mnogo više haosa, kontinuitet igre, svi na terenu po potrebi igraju i napad i odbranu (malo šta me veseli više nego kada golman NY Rangersa Igor Šestjorkin s gola pošalje asistenciju), ali su i dalje jednostavniji od fudbala. Broj igrača je mnogo manji, broj šuteva daleko veći, većinu vremena svi (osim jednog golmana u hokeju) provode u prostoru oko istog gola/koša, a u centralnoj trećini lopta se ne zadržava previše.