Kuda vodi “ćuti, ne zameraj se”

Zamislimo dobru devojčicu vrednu roditeljskog ponosa. Devojčicu čiju su smirenost, umerenost, odmerenost i neupadljivost hvalili svi još od vrtića. Dok su njeno povlačenje glorifikovali upoređujući je sa decom koja su katkad prkosila drugima, njeni roditelji su rasli kao kvasac. Zamislimo sada čitav svet takvih devojčica i dečaka, mirnih i nesvadljivih. Poslušnih i saradljivih. Ups…

Je li to ovaj naš svet, koji preliva ljudskim eksplozijama, u kome se pitamo šta je ljudima, otkud sav taj bes? Biće da je baš do toga što biti dobro dete često znači zaboraviti sve drugo (pa i sebe).

Konflikt je sastavni deo života. Predstavlja sukob želja, potreba, stavova, mišljenja, osećanja. Izvesno je da će se (kad-tad) javiti između dve osobe, dve društvene grupe, dve kulture, ili unutar čoveka samog. Konflikt nije znak za uzbunu, proglašavanje toksičnosti u odnosima, višeličnosti u nama samima. Kada se javi, obično je poziv da se pogleda u ono što je sporno, da se (bolje) razume, čuje, vidi, oseti. Naučeni da je konflikt sinonim za agresiju i dramu, mnogi propuštaju da vide u njemu poziv na susret dve strane.