Nedavno sam čitala sjajnu knjigu sestara Nagoski, Burnout, i u jednom trenutku sam zastala pitajući se: koliko zapravo znamo o stresu? Čini se da smo preplavljeni savetima za opuštanje – od opuštajućih kupki, zelenih sokova, meditacije, preko „me-time” rituala, do večite mantre o brizi za sebe („self-care”), koja nam se stalno ponavlja. Sve to zvuči lepo i primamljivo, ali da li stvarno razumemo kako stres funkcioniše?
Dok sam čitala, vratile su mi se slike svih onih situacija u kojima sam, nakon stresnog dana, pokušavala da se odmorim, ali je moje telo i dalje bilo napeto, moj um uznemiren, a osećaj kao da trčim maraton bez kraja. Shvatila sam da stres ne nestaje automatski kad se završi stresna situacija – već ostaje zarobljen u našem telu poput emotivnog ostatka koji ne zna kako da ode.
Postalo mi je jasno da, uprkos svim našim pokušajima da stres „isperemo” lepim gestovima prema sebi, retko se pitamo: jesmo li uspeli da dovršimo ciklus stresa? Da li smo zaista dozvolili sebi da prođemo kroz emociju i otpustimo je iz tela, ili smo je samo potisnuli još dublje ispod slojeva mirisnih kupki i pozitivnih afirmacija?
Kako da razumemo stres ne samo intelektualno već i fizički, emocionalno, telesno – i konačno, kako da naučimo da ga zaista pustimo.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
