Za to je bila dovoljna “kafana”. Možda su zato i bile pune usred bela dana. Malo se popriča s prijateljem, malo se pojada, razmeni se pokoja suvisla ili nesuvisla misao; to su čak preporučivali i psihijatri – čašica koječega i prijatelj. Za neke, uveče se izlazak pretvori u ludovanje u kafani, na splavu, o količini alkohola nećemo… to je nekako (bio) zaštitni znak ovog grada. Korona je sve to sasvim pokvarila, i nije reč bila samo o slobodi kretanja, takozvanom normalnom životu, ili želji za provodom, već i o tom momentu oslobađanja stresa, bekstva od svakodnevice ili već šta je ko imao na duši a dugo pokušava da zalepi flaster na to.
Tada je svako ostao sa sobom ili s porodicom/teskobnim poslom od kojeg je možda nesvesno želeo da pobegne. Mnogima su se samo dogodile vrlo ružne stvari, ili njihovim bližnjima, ili više teških i ružnih stvari. Nekad deluje kao da nema kraja. Tako se rodio trenutak u kojem su ljudi sve više krenuli da traže pomoć – shvatajući da s nekim stvarima ne mogu više sami.
I tu dolazimo do Frojda i onoga da neispoljene emocije ne umiru nikad. I da je potpuna iskrenost prema sebi dobra vežba. Danas, sve više njih javno govori o iskustvima psihoterapije i da su zakoračili u svet koji je dugo bio smatran bespotrebnim, tabu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
