Veljko Paunović, selektor zlatne generacije srpskog fudbala, uveo je Real Oviedo u Primeru tačno deset godina od osvajanja svetske krune na Novom Zelandu. Ovaj tekst originalno je objavljen u martu, kada Paunović nije imao posao. Da li će novi uspeh promeniti nešto u doživljaju Veljka Paunovića na ovim prostorima – konkretno, kod onih koji o fudbalu odlučuju?
***
Navršila se tačno decenija otkako se nada ukazala sa dalekog Novog Zelanda, tamo gde se fudbalski nikad ništa bitno nije desilo. Osim sa jajastom loptom. U opštoj euforiji i ekstazi smo tog junskog popodneva bili spremni da ga na ramenima nosimo Terazijama i navučemo mu selektorske epolete, a njegove „orliće“ da automatski prekomandujemo u A tim i nastavimo zajedničke snove o nekim novim uspesima, pa zašto ne i o titulama.
Deceniju kasnije se ispostavlja da je euforija bila samo stanje ekstremne sreće i preteranog optimizma i da je neke stvari kod nas nemoguće promeniti. Truo sistem ne dozvoljava. Ili ćeš da truliš zajedno sa nama, ili nećeš biti ovde. Sve to sada izgleda setno i tužno. Voz je prošao…
Veljko Paunović je danas nezaposlen trener. Dobio je otkaz u meksičkom Tigresu pre koji dan. Nije zaslužio ni neku od nosećih pozicija na naslovnicama srpskih portala. Tek poneki komentar internet ratnika, uglavnom negativnije sadržine nego što je to bilo pre 10 godina. Zaboravili smo ga. Daleko od očiju, daleko od srca…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
