Jedini preživeli nikada nije pobednik

Bolesnih, uvrnutih, morbidnih takmičarskih koncepata bilo je uvek, od starog Rima do “Zadruge”. A tek ih nije manjkalo na filmu.

Neki su, poput Arniejevog “The Running Man”, situirani u više i ne toliko neverovatnu budućnost, neki poput “Hunger Games” u posrnulu, postapokaliptičnu sadašnjost, a neki su se, a tome su izgleda naročito skloni “Azijati”, ozbiljno došunjali i do vremena poput ovih naših, u filmovima poput “Battle Royale” ili “Signal 100”.

Većini takmičenja u ovim ostvarenjima zajednička je jedna stvar – ili se takmičiš ili umireš. Jedino pobeda sigurno donosi život, dok njeni materijalni i klasni benefiti, čak i kada ih ima, definitivno ostaju u senci toga.

Čime je onda južnokorejska serija “Squid Game”, odnosno takmičarski koncept izložen u njoj izmamio zavidnu pažnju skoro celog sveta?

Ja mislim time što ga je učinio verovatnim i stvarnim, a potom tragikomičnim, melodramskim i duboko egzistencijalističkim. Skoro kao u voljenom američkom hitu iz šezdeset i neke, “They Shoot Horses, Don’t They?”, u kome je jedna tako vesela i inspirišuća aktivnost kao što je plesanje, kroz maraton bez kraja pretvorena u tragičnu manifestaciju koja najbolje reflektuje sve aspekte “rat race-a” u kome zapadni svet svakodnevno učestvuje. Uživanje je bukvalno ljudima izašlo na nos.

I dok danas do nas stižu neočekivani prizori obrušavanja južnokorejske demokratije i tamošnjih vlasti, skoro kao poželjan ishod ove naše situacije, možda i nije tako teško situirati novu sezonu serije u te i takve okolnosti. Jer ona donosi sliku jednog debelo i duboko korumpiranog društva, moralno desetkovanog socijalnim razlikama, i koje je, a to i mnoge druge južnokorejske serije i filmovi sugerišu, bure baruta koje samo što nije eksplodiralo.